----------------
Now playing on Winamp: Zoran Maric - Predsecanjevia FoxyTunes
Pre nego počnete sa čitanjem, molim Vas, ne zamerajte ni jednu reč ovde napisanu.. Večeras se osećam loše, smrvljena stvarima koje su se desile i dešavaju se.. Vi, što me poznajete, znate da je pisanje moj lek.. Ne zamerajte ako se pronađete.. Nisam pisala o vama, pisala sam o sebi.. Tako će me brže proći.. Onaj, koga volim, ne mora da brine.. Nisam ni u jednom momentu prestala.. Samo sam se osetila tužno i negde usamljeno.. Tuđih strahova se bojim koliko i svojih.. To ova priča treba da pokaže..
Lako je otići. Najlakše je.. Ali, pitanje je da li ćemo žaliti posle toga. Da li možemo živeti sa tim.. Naravno, nikad nisam osporavala izbor... Laku noć!!*
„Okrivljena, molim Vas, ustanite!“, reče sudija.
Devojka je bila bleda, s plavičastim podočnjacima i modrim pramenom preko levog oka.. Gledala je u pod i stezala prste, čudeći se kako joj, odjednom, izgledaju sitno i nemoćno.
„Molim Vas, izjasnite se da li ste krivi po optužbi da ste besramno i bezrezervno poklonili svoje srce i tako uplašili ovde prisutne?“, s bljutavim izrazom lica je posmatrao njenu tanušnu, drhtavu priliku.
„Da, gospodine Sudija, kriva sam po optužbi“, rekla je mirno, ne dižući pogled.
„Da li ste krivi po optužbi da ste naveli ovde prisutne da se osete zarobljeno pored Vas?“, pitao je dalje.
„Ne znam da li sam kriva! Nisam nikoga držala nasilno pored sebe i to mi nije bila namera. Ako se neko tako osećao, onda Jesam, kriva sam!“, rekla je snuždeno.
„Da li ste krivi po optužbi da ste, kad su ovde prisutni shvatili da ste im potrebni, bez reči okretali galvu i niste pružili svoju ruku iako se od Vas to očekivalo?“, s prezirom ju je pogledao izgovarajući reči.
„Da, gospodine Sudija, kriva sam i po toj optužbi!“, trznula je glavom blago, kao da se uzdržavala da zaplače ili izgovori nešto loše..
„Molim Vas, u tom slučaju da izađete pred porotu i kažete šta imate da bi mogli doneti presudu, jer po svim osnovama Vi ste krivi.“, gladio je bradu samozadovoljno, „Od Vas se očekuje da govorite istinu i ništa osim istine jer ste još uvek pod zakletvom!“
Polako je povukla stolicu unazad i izvukla se iz optuženičke klupe. Pognute glave, ali ne i ponizno, blagim, kratkim korakom je došetala do klupe za svedoke. Nije osećala potrebu da sedne, pa je nastavila da stoji. Podigla je glavu i sudnicu su okupala dva svetlucava, suzna oka. Dostojanstveno je namestila kragnu na bluzi, ispeglala nabore na suknji i pročistila grlo pre nego će početi.
„Očigledno je da ste me optužili i Osudili i pre nego što sam priznala krivicu. Vaš propust je veliki. Gledate površno, ali to je vaš hendikep i živećete sa njim!
Kriva jesam i ne stidim se krivice. Jedna i jedina Ja sam platila za ono što sam činila.
Tačno, poklonila sam srce i udisaj onima koje sam loše procenila misleći da vredi dati se bezrezervno. Otuđio je svako od njih deo mene i sada mi se sudi jer ne mogu živeti sa tragom koji su sami poneli.
Očigledno sam smrvila svaki dan koji sam poklonila takvim ljudima. Niko mi se nije našao da odbolujem sa njim. Ostajala sam sama i pusta, zaklinjući se da se više neću davati i neću dozvoliti da se ispod maske vidi i jedna besprekorno čista i uzalud izbledela boja.
Oprostite, nisam smela menjati živote drugih. Ko sam ja da nudim lepše i više i potpunije od onog na šta su navikli. Za to se izvinjavam i nudim svoju glavu za primer svima koji veruju u beskonačnost i silovitost emocija na način na koji sam ja to radila.
Ne mogu priznati krivicu da sam ikoga navela da se oseti zarobljeno. Moj stav je uvek bio jasan i precizan. Niko nije morao da se zadrži duže od vremena koje je bilo potrebno da me nauči i da mu se ne dopadnem. Ne kažem da nisam želela da uspe, ali kažem da nisam tražila da neko pati pored mene, i takav cilj mi je neshvatljiv i ne mogu prihvatiti njegov teret.
Po trećoj optužbi sam apsolutno i nehumano kriva i očekujem da ćete me najstrože kazniti.
Nisam dozvoljavala ispravke, ni povratke onih koji su mi jednom slomili srce. Rezovi koji su mi napravljeni su neizbrisivi i ja nisam toliko velika i sposobna da se poklonim i okrenem drugi obraz da ga ošamare. Prkosna sam i ponosna i ovde, pred svima, priznajem – Radije ću umreti nego dozvoliti da se povratnicima vratim!
Bilo im je mnogo i teško i naporno i zagušljivo dok sam dozvoljavala da mi šetaju srcem i kupaju se u mojim očima“, podigla je pogled da bolje vide sve one užasavajuće, poražavajuće sene što se navlače i probadaju. Nije dala suzi na umorno oko. Dostojanstvo. To je Ona!
„Osudite me najgorim činom smaknuća za taj gest, ali ja neću tražiti oproštaj, nit’ ću se pokajati! Sve što mi je moglo biti uzeto, uzimalo se. Ispod ove maske koju vidite, nema više davanja, nema primanja. Nema velikog i sposobnog da me doživi kakva jesam, a da ne pobegne od onog što vidi. Stidim se sebe i očiju koje su toliko tuge prolile po hladnim ulicama, vukući se nazad svom domu da ga još više poraze teške i surove reči onih koji su najmanje podobni da komentarišu bol i koji su ga samo sejali svud oko sebe od kad sam progledala.
Neću se saviti i ne stidim se sebe. Požurite, osudite me. Ne znate kako je teško biti Ja!“, skopila je oči kao da će zaplakati, dok joj je brada i uglovi usana podrhtavali u grču. Kad ih je otvorila, behu još tamnije i sjajnije. Kao da beše uvijena plaštom tuge i samoće.. Strah je skrivala u košulji, držeći je čvrsto na grudima, da se ne otkrije.
Primetila je kako su joj vrhovi cipela posuti prašinom raznih drumova. Znala je da ih ne može sad skidati, dok svi znatiželjno gledaju svaki gest i svaki treptaj crnih trepavica..
„Zašto sam ovde? Vi, što ste me osudili, čekate kraj ovoga pa da potrčite svojim snovima, koji nisu ništa manji od mojih. Nosite svoje strahove i svoja foliranja, a podjednako se nadate da će vas neko baš takve zavoleti i da vi to jeste. Pogrešila sam što sam mislila da snovi mogu da se ostvare. Pogrešila sam, a ja svaku grešku moram skupo da platim. Ne očekujem i ne tražim da oprostite. Samo molim da budete brzi i okončate ovu parodiju. I idite!
Nadate se da ću vam se baš ja desiti u životu, a onda ćete pobeći od iste takve! Jer niste sposobni da se nosite sa iskrenim. A onda ćete patiti, jer nikoga nema da vas ispuni, pa ćete se vratiti, a taj neko više neće biti tu!“, podigla je bradu i sklopila oči. „Neće biti tu, i vi ćete ga mrzeti što vas nije sačekao, a mrzećete sebe, jer niste videli...“
U sali se začulo komešanje. Svako je dohvatio ruku do sebe, plašeći se da bi je mogao izgubiti. Samo su njene ruke ostale prazne, sklopljene preko grudi. Gušila je jecaj. Nije to smela sebi dozvoliti. Gledala ih je tužno.. Znala je nešto što će tek poneko od njih jednom naučiti.. Čovek je senka, koja se polako stopi sa mrakom.. I ono pravo će se tek tad osetiti. Na svetlu sve izgleda lepše i sjajnije.. Ali, neka ih.. Neka sebi sude, sudeći njoj.. Neka pogreše.. I oni će se vratiti.. Do tada će je već pogubiti!
