----------------
Now playing on Windows Media Player: Anonym_Spanish_Ballad
via FoxyTunes

Daj mi, daj..

Mali pozdrav za kraj..

Za sećanja

Za trebanja..

Ne potrebe

Moje podvige

Vrhunske

Stoičke

Kad te osete

Usne nemirne

Da te ne sretne

Šamar koprene

Što se navlači

Pa te zavlači

Sitna bockanja

Stara kockanja

I čiviluci

Moji poljupci

Što ih ne skidaš

Što ih ne trebaš

Ili laži su

Same ostale

Pa se osmele

Ti ih neguješ

Mene prodaješ

Sitna izdajo

Duše promajo

Hajde odlazi

Vreme prolazi

I daj mi, daj

Mali pozdrav za kraj..

*Jelena Simonović*

..Ranovečernje..

„Try to fly away but it's impossible

With every breath

I take gives birth to deeper sighs

For a moment

I am weak so it's hard for me to speak

Even though we're undreneath the same blue sky

If I could paint a picture of this melody

It would be a violin without it's strings

And the candles in my mind sing the songs

I've left behind

Like pretty flowers and a sunset

Heavy on my heart(I can't make it low)

Heavy on my heart( I can't find my way home)

Heavy on my heart

So come and free me...it's so heavy on my heart

I've had my share of pleasure and

I've tasted pain

I never thought that

I would touch an angel's wings

There's a journey in my eyes

It's getting hard for me to hide

Like the ocean at the sunrise

Can you find me in the darkness?

Don't let me down...

There's a journey in my eyes, it's getting hard for me to hide, and

I never thought that

I would touch an angel's wings

So heavy...“

Da, tako počinje.. Tako se završava ovaj mali začarani krug..

Naprosto zato što mi značiš, odjednom mi se zamagle oči i sve u meni potamni, porumeni i posivi.. I led i voda – isto je.. I nikako da prestane da me golica pod jezikom ta neizgovorena reč i jedan šašavi poljubac u tvoju slepoočnicu.. I negde u meni hiljadu hiljada strahova da bi mogao zalutati u nekom sokaku dok tražiš veru u sebe, u nas..
Ma, ja sam samo Lutak na pozornici, kome diktira nebo kako da se pokloni i kada da padne.. I nemoj se smejati mojoj raščupanoj kosi dok pred publikom pravim grimase.. Ja sam samo marioneta u staroj predstavi.. I niko da se seti da su mi se cvetovi davno pogubili – u oku..
Nema smisla.. Oko mene još ista je postava.. I niko nema vremena da kaže – vreme se promenilo i godina.. A ja još živim po starom, stara pravila.. Ne priznajem novo, nemam vremena – da se prilagodim svetu..

Stalno u gužvi, srce davno pulsira brzim ritmom.. Svi mo mi vuci kad nas bliski nagaze štiklom.. I koji ti je Vrag ja sam ipak samo Poseban čovek.. Nemam želje da se menjam, prilagodim, ni ostanem na svome.. Jer svi imamo potrebu za nekim.. Ja imam potrebu za tobom, Lane moje..

Stvarno ne znam šta me ovo spopalo u kasne poslovne sate.. Ne, hoću da idem kući, ali još uvek sakupljam slova da kažem ti „Najlepše reči“, što bi rekao Tagore..
Nismo mi za ovaj svet, a ipak se hvalimo istim.. Nisu nam dali izbora, no ipak smo ostali čisti.. ili bar neukaljani tuđim..

Kao najgori smutljivac lažem sebe da sve može polako, a znaš i sam ja bih sve odmah i jako.. Samo da srcu udovoljim.. I nema kod mene čekanja.. Nema stajanja.. Samo vodi me rukom Sanjara u neka lepša jutra, bez kajanja.. hoćeš li?

Još nešto ću ti reći, a onda idem..
Ja sam mali patuljak u Tvojoj zemlji snova.. I ja sam uvek mali patuljak samo me neki nisu videli, pa me zgazili.. I jako sam stara, i jako sam nova.. pa pazi da me ne slomiš nepažnjom i neskladom.. Mnogi su me već porazili.. Jer, iako me skupo platiš, više nikad neću ostati ista.. još manje tvoja..
I nedostupno je ono malo tuge u oku, kad kupam veče pred ponoć.. Sačuvaj ono zrno mene, jer možda te baš ono učini srećnim u bolu.. Ne zameraj kad mi se zene ispune maglom i glas najednom zanemi.. Ja sam samo talas što umire dok se peni... I podsećanje na mene te grebe.. priznaj, čudo.. Dok nestajem u svom d-Molu..


Jelena Simonović *Ranovečernje blebetanje*

Vidiš.. Drugi Ti to mogu reći lepše..

*

Sad uzmi tetoviranu jesen i kao bumerang zavrti.
Volim te kao što pčela voli dunju u cvatu.
Mi smo sve bajke večno krali od smrti,
a da nismo ni znali da su nam duše u matu.

Jer,

Tajna je samo tajna ako je prihvati zora,
valovi se ponekad i bez oseke iznenada povuku,
miris odlaska nosi u sebi više soli od mirisa mora,
i lađe kad potonu jos dugo sanjaju luku.

*

Tetovirana jesen - M.Beric

da..

*
Te jeseni je u mojoj ušećerenoj krvi
zaspalo Ciganče modrozelenih očiju
i dve ranjene srne iz neke daleke basne.
Sećas se... bio sam kočijaš
zaljubljen u svoju kočiju
i u svetlost naše zvezde koja polako gasne...

Suton... iz mene izlaze klovnovi ulicom koja ne postoji
i hiljade svitaca donose sveće
našem nerođenom sinu.
Oprosti...
Na nebu je uštap i moja se senka boji
trubadura koji glavom razbija mandolinu...

Sad... nemam ništa sem rima,
a i njih bi najradije da vratim
nekoj dalekoj zvezdi sa koje sam sišao sanjiv.
Neću ti reći hvala, a neću ni da ti platim
jer Ti si najveći krivac što sam nežan i ranjiv...
*
Miladin Berić

.. Svitac..

Nisam li drugačije zamišljao ovu noć purpurnu
Do zvezda u biserno hladnom sobičku bez zidova
I dva malena svica utetovirana u tvoju kosu...
...biće da jesam jer samo klovnovi znaju koliko
je najčešće tužno ono što izaziva smeh...
a ja još u sebi nosim one iste vagone neistovarene
nežnosti ispod kože kao usnulu obalu vrele krvi
u očima koje su ponekad zelene

Na šta te noćas seća sve to...
Dva svetla u jednom mraku šta čine...
More ili moru...
Okean ili kap...
Trijumf ili elegiju..

U svetu slavuja i cvrčaka osim krvi postoji samo
Još pesma... nemoj nikad bar to da zaboraviš..
...ostalo je uglavnom nevažno...

Mali moj svicu... čiji mrak noćas činiš blagim

M.B. Romanov

Silence - S.M.

Give me release
Witness me
I am outside
Give me peace

Heaven holds a sense of wonder And I wanted to
believe that I'd get caught up
When the rage in me subsides

Passion chokes the flower
until she cries no more
Possesing all the beauty
hungry still for more

Heaven holds a sense of wonder And I wanted to
believe that I'd get caught up
When the rage in me subsides

In this white wave I am sinking in this silence
In this white wave...in this silence...I believe

I can't help longing
comfort me
I can't hold it all in"
if you won't let me

Heaven holds a sense of wonder And I wanted to
believe that I'd get caught up
When the rage in me subsides

In this white wave I am sinking in this silence
In this white wave...in this silence...I believe
I have seen you...in this white wave you are silent
you are breathing in this white wave...I am free

..

Dan je izgoreo u trenu kao fleš
plamenom belog usijanja
oblaci napadaju horizont
poslednji put iz očajanja

Vraćao sam se sa vrha svetova
višim od najviših soprana
tražio sam princezu istinu
na kraju modrog okeana

Samo kamenje oblik ne menja
noć me razbila na sto delova
a ja sam nikad neću moći
da ih pokupim da se sastavim

Svet je predgrađe grada Edena
imam užasan strah od vozova
pa bi da da me usne njene
da me uveče od sveg izleče

Bajaga

..Nemoć..

"Primi, Bože, molitvu moje nemoći, oduzmi mi snagu i želju da izadjem iz ove tišine, vrati me u mir, prvi ili poslednji, mislio sam da izmedju njih postoji nešto.

Bila je nekad jedna rijeka, i magle u njenim predvečerjima, i sunčev odsjaj na njenim širinama, postoji i sad u meni, mislio sam da sam zaboravio, ali ništa se izgleda ne zaboravlja, sve se vraća iz zaključanih pretinaca, iz mraka tobožnjeg zaborava, i sve je naše što smo mislili da je već ničije, ne treba nam, a stoji pred nama, svjetluca svojim bivšim postojanjem, podsjećajući nas i ranjavajući. I sveteći se zbog izdaje.

Kasno je sjećanja, uzalud se javljate, beskorisne su vaše nemoćne utjehe i podsjećanja na ono što je moglo da bude, jer što nije bilo nije ni moglo da bude.

A uvijek izgleda lijepo ono što se nije ostvarilo. Vi ste varka koja radja nezadovoljstvo, varka koju ne mogu i ne želim da otjeram, jer me razoružava i tihom tugom brani od patnje... Živimo na zemlji samo jedan dan, ili manje.

Daj mi snage da oprostim. Jer, ko oprosti on je najveći. A znam, zaboraviti ne mogu. Čovjek je proklet i žali za svim putevima kojima nije prošao.

Ako hoćeš da uvrijediš, to je lako. Treba samo biti bezobziran.

Svaka nepravda je jednaka, a čovjeku se čini da je najveća koja je njemu učinjena. A ako mu se čini, onda i jeste tako, jer ne može se misliti tudjom glavom."

Meša Selimović