Friday, December 7, 2007
Nije ovo Noć..
..Ali odlutaš, ponekad, i u oku mi se iscrtaju skice i slike i posive krugovi oko zenica.. Osenče se ogledala pod trepavicama najfinijim grafitom.. I potonem u noć..
Nije ovo za reči, ali reči su dukati kojim kupujem vreme u nevreme i gradim kulu od peska na divljem ostrvlju.
Ja sam najsiromašniji pajac u ovom vrtlogu humora i najbogatiji tragičar i zemlji Drame. Dobila sam Oskara za Beg u Sebe i Pulicera za Podsticanje Humanosti u zverima!
Nisam marioneta u zaboravljenom pozorištu, nisam ni zvezda u kičastom sjaju. Ipak, treba me gledati u malim rolama anonimnih predstava.
Sa nosem nestašnog dečaka, nabiram podignute veđe i ceo svet zna – nešto mi nije pravo.. Ruke skrstim na grudima i kolena dignem do brade i durim se decenijama ako treba.
Nekad, pak, naiđu tuge, one teške i mokre.. Pa, mi oči dobiju izraz pitomog psa pred umiranje i usne izviju luk na dole. Rukavi se napune vodom i solju.. nespretno trljam bledunjave obraze i okrećem leđa svim psima tragačima. Takvu me ne treba sresti, još manje naći u nekom prašnjavom kutku zime.
Dlanovi su mi postolje za sramotu, bedra hrana za besne vukove.
I sama krojim šal od lišća, da se umotam u sezoni vetrova, dok ne podignem svoj bedem od šećera..
Čekam da mi oližeš zrnca sa obnaženih usana i razdvojiš ova dva pomodrela polumeseca. Iskoristi to guščije pero, što ti zakačih za šešir i nasmej me do suza..
Friday, November 23, 2007
KAD BI SAMO ĆUTALI
¨Oh.. Pesak se tako meko provlačio kroz prste.. Osećaš li ga?¨, smejala se dečije, zvonko, provlačeći prste kroz brašno belo kao sneg, a pogled joj se gubio u daljini. ¨Jedne noći sam sanjala kako veliki, zli poručnik dolazi i odvodi me u pustinju. Tad mi nije bilo prijatno uvlačenje peska u moje pore, kosu.. Stezalo mi se grlo i pekle su me oči. Nisam plakala. Znaš li?¨, pogledala je oštre crte lica svog nemog sagovornika i nastavila, ¨Bila sam jaka. Trpela sam bič na leđima. Koža je pucala, a ja sam razmišljala kako me ovakvu nećeš moći voleti. Tvoji topli dlanovi bi s gađenjem prelazili preko ožiljaka, i morala bih te napustiti. Htela sam im reći.. ¨Ne! Nemojte ostaviti brazgotine! Mučite me kako želite, samo ne dozvolite da se vidi.. Ali, nisam.. Moglo bi im svašta pasti na pamet¨, jedna malena suza se pomešala s brašnom i ona se nasmejala, dok je druga kliznula niz mali, prćasti nos, do njenih usana i razlila se po njima.
Pogled joj je lutao u polutami sobe. Kroz stare zavese je posmatrala svetla koja žmirkaju u zgradi preko puta. Upitno je pogledala sijalicu iznad glave. Bilo je još rano za svetla. Htela je da se stopi s tamom. Bezbroj puta je čekala sumrak da ga primi u svoju dušu, da dobije krila, obiđe susedstvo i vrati se u svoj mali stan. Žudela je za tim ranovečernjim vođenjem ljubavi. A, onda bi popalila sva svetla. Tada je sustizao strah od mraka, od samoće, od nepoznatih aveti što vrebajući čuče u tihim uglovima njenog doma.
Zategla je bosa stopala, lomeći prste. Ježila se, prijatno, od strujanja krvi posle takvih vežbi. Lomila bi i prste na rukama, da se nije igrala u brašnu. Crtkala je male zvezdice i cvetiće. ¨Vidiš.. Ovde..¨, pokazala je prstom na udubljenje koje je napravila, ¨..Ovde ću živeti. To je jedno malo ostrvo koje ću nazvati ¨Ostrvo čempresa¨ i napraviću kućicu malo dalje od obale, da me ne odnese razjarena plima kad se zaleti od pučine sa željom da smrvi komadić zemlje što je golica i cepa. I neću biti sama, znaš.. Ako budeš hteo da pođeš sa mnom..¨, zaćutala je plašeći se odgovora. Krišom, iskosa, potražila je njegov pogled.
Sedeo je na barskoj stolici, podignutih kolena, rukom se pridržavajući za sto, drugom se igrajući s uzicom njene kecelje. Jezikom je meko prelazio preko gornje usne, žudno gledajući njen beli vrat. Reči su se gubile u tih par centimetara između njih. Nije ih čuo. Skočio je sa stolice i stao iza nje. Usnama je vlažio kožu žene koja se ukočila od naleta erotskog naboja. Bezpogovorno mu se predavala svaki put. Dlanovima je prelazio preko njenih mišica, laktova, zavlačeći prste u izgnječeno brašno, ukrštajući prste s njenim. Drhtala je. Telo joj je bilo toplo, krhko.. Bio je mužjak u punoj snazi i hteo je da je baci preko starog, drvenog stola. Budio se životinjski instinkt u njegovom telu, glavi, u grudima. Oči su potamnele. U pozadini je Brahms šarao zidove, prelamajući tišinu. Palcem je pravio put od trinaestog pršljena ka maloj, čvrstoj zadnjici ove usplahirene, zanesene devojčice. Preko ramena, video je poluotvorene usne, bele zube koje ih grickaju.. Trepavice su bacale senku na zajapurene obraze. Podigao je i drugu ruku i belim prahom joj obojio donju usnu, pritiskajući je meko palcem, dok mu se šaka odmarala na njenom vratu. Počeo je da je steže. Prislonio je svoju muškost uz nju. Ječala je. Raširila je prste i svom težinom se naslanjala na dlanove, dok nisu nestali u belini. Golicanje među prstima je dodatno rasplamsalo plamen strasti. Gorući jezičci su joj milovali dojke, stomak, međunožje.. Nagla se napred.. Razum joj se gubio u tom kovitlacu. Sad se nije plašila mraka. Više nije razmišljala o svom ostrvu. Podizala je guzu do visine njegovih kukova, ne bi li ga pre primila u svoj hram. A on se igrao.
Povukao je gumicu što je držala njenu upletenu kosu, i dugi pramenovi su se rastrčali po leđima i ramenima. Jedan je našao mesto u kanjonu njenih dojki. Provocirao je. Reakcija nije mogla izostati. Preko tanane majice, nazirale su se – jasno su se videle, sve njene obline, sva zatezanja njene kože. Stomak je bio vreo. Molila je..
Trljao je telo, telom i naglo je povukao za kosu. ¨Želim da te čujem¨, prošaptao je kroz stisnute usne. Dahtala je. Levom rukom je obuhvatio oko struka, presavijajući je, desnom joj je svukao gaćice pod minijaturnom suknjicom i bacio ih na pod.
Sobu su ispunili zvuci potpunog beznađa izmešanog s ludilom dece koja urlaju na jadnička bez prijatelja. Bila je to borba dvoje s nestajanjem mladosti, s crnilom noći što proždire. Prodrli su u prostore izmaglice, gde se rosa skuplja vrhovima bradavica, mladežima upisanim u elipsaste krugove nekih tamo fantazija. Orgazmičkom silinom su pretrčali kroz prostore. Obišli su Bermudski trougao. Zagubili se u vremenu. Potrošili, ukrali od sebe deo vremena i pokopali strast u dnu svojih otkucaja, razlivši se na mesečevom zraku u svojim sokovima, ukrštenim, nepodeljenim.. Ponovo su videli prljave zidove začađene sobe, a Brahms je i dalje bockao zatišje svojom Tragedijom.
Zamagljenih očiju okrenula se ka njemu. Naslonila je čelo na njegov obraz češkajući se mazno neobrijanom, trodnevnom bradom. Napućila je usne, nevino, dečije i spustila ih na njegov nos, ostavljajući vlažan krug. Opet se zvonko nasmejala. Sklopila je ruke oko njegovog vrata. ¨Volim te¨, šapnula je.
Podigao je njeno malo telo i ustao sa poda. ¨Želim da vodim ljubav sa tobom¨, promuklo je izgovorio budeći u njoj novi talas požude. Kao da nosi najskupoceniju vazu Mingove dinastije, preneo je do lepo nameštenog, urednog kreveta, po kome su se baškarili zlatno-žuti hrastovi listovi na posteljini i jastucima. Pamuk joj se zalepio za mokra leđa dok je širila ruke da primi svog ljubavnika.
Spustio je poljubac na mokro čelo, oči u iščekivanju, napupele usne izgrižene do krvi.. Milovao je njen mladež, ušuškan malim, čvrstim grudima.. Video je njen čežnjivi pogled.. Da je mogao, uronio bi u drhturavi pupak na zategnutom stomaku.. Mamila ga je, protegnuvši se k'o mače pored peći. Bila je posuta mladežima, kao letnja noć zvezdama. Nije znao u koji da se zagleda. Kojem da se posveti. ¨Sva je satkana od svilenih niti.. Tanka. Glatka.. Čvrsta, a lomljiva..¨. Sklopio je dlanove pod bradom, kao da se moli Bogu da sačuva okvire trenutka u kome je bila tako lepa, toliko njegova. Bio je srećan što nije govorila. Umočio je svoj dah u njene raširene zenice. Čekala je mirno kao jagnje. Nije se opirala, samo je drhtala, kad je pritisnuo svojim bokovima. Migoljila se malo, da ga bolje oseti. Stopala je naslonila na ivicu kreveta i zategla se kao struna skupocene violine. Čekala je gudalo da pređe preko nje, da pusti zvuk – da prkosi hladnom Mozartu i velikom Čajkovskom.
Elegantno se izvila pod njim, naslanjajući se rukom na stočić pored kreveta. Dohvatila je veliku šibicu i iskričavim plamičkom je upalila mirišljavu, voštanu sveću. Odsjaj je titrao na njenom licu, učinivši je rumenijom, navlačeći veo tajni preko tamnih očiju.
Bojao se ovih trenutaka, kad se gubila u svom svetu, a bila sa njim. Znao je da ga oseća, da želi da mu se preda, ali... kao da je druga ona. Neka žena se tad uvlačila u glavu devojčice i porinula bi sve lađe-varalice kojima je želela da se otisne od sebe. Činilo mu se tada da je suvišan, da je sebi dovoljna i da ga iskorišćava. Noktima je pravila uske, bele puteljke na njegovoj koži. Smešila se njegovim maljama na grudima. Uvrtala bi kažiprstom kovrdžice prolazeči kroz njih. Nazirala je njegovu potrebu za njom. Obično bi zaustavila dlanove na njegovim kukovima, ali sada je krenula niže, ka preponama, preskačući, namerno, njegovu očiglednu budnost. Mazila ga je, a kao da je pravila mapu blaga po orošenom telu.
Pridigla se na laktove, gledajući ga u oči, obratila mu se promuklim, isprekidanim glasom.. ¨Molim te, lezi pored mene¨.
* * *
Mislio je da ne želi da vodi ljubav, da su je opet uhvatile bubice samoće i nesigurnost stvorena u okvirima sokaka kojima se vukla ka zrelosti.
Bezbroj puta se plašio da bi je mogao izgubiti u talasima plime sa kojom se borila na tom svom ostrvu. Strepeo je od njenih napada plača i trzanja u snu. Nije dozvoljavala da joj priđe, nit se obazirala na poražavajući bol u očima muškarca koji je nemoćan da je oslobodi iz zagrljaja straha koji je pretio da je proguta, jednom, kad ga nespremna sačeka u patofnama, sa papilotnama na glavi. Kad zazvoni na vratima, ona će otvoriti. Možda će misliti da je On, pa će se s osmehom baciti u naručje donosiocu belih ljiljana i u tom zagrljaju će nestati.
A, ona se, pak, bojala njegovog nedolaska. U užasu se trzala noćima, tražeći hladnom rukom telo do sebe. Plašila se da će je noću posetiti paučina samoće i udaviće je spustivši se na njeno lice. Katkad se desi da on noću pali cigaretu na terasi.. Ona bi skakala u očajnom grču, pokušavajući da smisli razloge njegovog odlaska, a onda bi ga pronalazila kako sneno posmatra vrhove drveća što se njišu na mamurnom vetru.
* * *
Lagano, graciozno se izvijajući, prebacila je nogu preko njega i sela. Posmatrao ju je, zapanjen naletom strasti koja je počela da mu oduzima dah. Obavijena svetlošću sveće, povukla je majicu preko grudi, glave, dopuštajući senama da joj plešu na koži. Nežno se meškoljila, izazivajući ga. Skoro opipljivo je lebdela bliskost i prikrivena, neizmerna ljubav. Povukla ga je nežno ka sebi. ¨Hoću da mi budeš blizu¨, rekla je dok je počinjala ljubavnu igru. Više od svega značilo im je to što se osećaju, što dišu kao jedno. Jecaji su im se preklapali, utapali, krili jedan u drugome. Gnezdila se na njemu, kao da zauvek tu želi svoje utočište, boravište, svoj dom. Kapi znoja su isparavale od toplote kojoj su bili izloženi. Nije bilo svrhe da se išta kaže. Dodiri su govorili za sebe. Očima su se osmehivali. Bio je oduševljen što ga gleda. Znao je da vodi ljubav sa njim, a ne sa svojim mislima. Retko je imao priliku da joj se uvuče u te tamne krugove, sjajne i osenčene njenim bićem.
Na prozoru se pojavio Mesec. Gledali su ga prepuštajući se ljubavnom grču.
¨Zemlja je prestala da se okreće!¨, šapnuo je.
Oslonjena na njegove grudi, bez namere da se pomeri, dala mu je blago pomeranje usana na gore, umesto osmeha.
¨Samo nemoj da me pomeraš odavde¨, pospano, još čvrće se priljubila uz njega.
* * *
Prstima joj je mrsio kosu, provlačio sitne mrvice svog daha kroz njene vlasi. Disala je sporo i duboko. ¨Zaspala je..¨, nasmešio se.
Bio je zahvalan Bogu na isrpljenosti, jer ne bi sebi oprostio da mu se opet probudi strast. Pomerio se blago ne bi li namestio jastuk iza leđa, da se nasloni. ¨Jesam li teška?¨, sanjivo je podigla pogled. ¨Nisi.. Nameštam jastuk.¨, poljubio je u kosu. ¨Nemoj me pomerati. Želim da spavamo kao jedno.. Molim te..¨. ¨Spavaj.. Nigde ja ne idem¨, ali više ga nije čula.
* * *
Mesec se bezobzirno baškario na letnjem nebu, bezobrazno spuštajući svoje zrake na devojčinu kožu, dojke, kosu. Mala soba više nije bila mala. Sad kad ima tako veliku potrebu za bliskošću, sve je izgledalo prostrano, daleko i ogromno. Stresao se blago pod naletom povetarca. Misli su mu lutale i vraćale se toplom telu na sebi. Energija mu se vraćala brže nego što je želeo. Izgubio je svaku volju za snom. Bio je budan svakom svojom porom. ¨Nemoj. Molim te, nemoj..¨, šaputao je u prazno. Trudio se da razmišlja o bedi njihove sobe, o brašnu rasutom po stolu, podu.. Bio je ljubomoran na mesec i plamičke sveće što nimalo naivno ugrožavaju njegovu, njihovu privatnost. Tako drsko svojim svetlećim jezicima palacaju, ližu njegovo voljeno biće, a on ne može da ih zaustavi. Sve što dobija je nova erekcija koju ne želi.. Tako, smešten u njen mali, uski kutak, svaki pokret bi joj naneo bol.
Stisnutih pesnica, samo što nije zaplakao od muke kad je Vrag odneo šalu i kad je počeo da prodire u nju ne pomerajući se.. Na momenat.. Hteo je da je skloni sa sebe.. Lakše bi podneo da ga napadne, nego da joj stvori traumu.. Ne bi shvatila da nije on kriv.. Napala bi ga i pobegla bi u kupatilo zaklinjući se da nikada više ne želi da ga vidi. Uvek je to radila… Nasmejao se..
U sobi je postajalo hladno..
Gledao je kako se njene dlačice propinju u pokušaju da dođu do malo toplote.. Bila je tako izazovna, drsko nevina. Nametala se svojim oblinama, a bila apsolutno nesvesna situacije..
Morao je da je skloni.. Gotovo..
* * *
Spustio je ruke na njenu guzu da bi je lakše podigao.. Osetio je kako klizi.. Palilo ga je to što je tako uska.. Čvrstim, od hladnoće, tamnim bradavicama je pravila udubljenja na njegovim grudima. Hteo je da baci na krevet, pored sebe I legne preko nje.. Opet je protresao glavom..
Oh, čuda.. Nešto toplo i gamižuće se prolilo po njemu..
¨Vodi ljubav sa mnom¨, onim svojim promuklim glasom mu je šapnula na uho, poljubivši ga..
* * *
Nije ih bilo briga što se sutra radi.. Terali su inat Mesecu i vetru i susedima koji su ih mogli videti kroz prozirnu zavesu…
¨Volim te, mila¨.. učinilo joj se da je rekao.. ¨I ja tebe volim¨, pomislila je, ali nije bila sigurna da li je i rekla..
* * *
¨Ljubavi,¨, rekla je ne dižući pogled, ¨Šta misliš, hoće li se mravi skupiti na ono brašno rasuto po celom stanu?¨ Bila je toliko ozbiljna dok je to pitala da nije mogao a da ne prasne u smeh… ¨Hoće, mačko, a onda će te celu pojesti i ja ću ovde sam umreti od tuge!!!¨, sav važan i zvaničan joj je saopštio tu kosmičku neistinu, dok su zagrljeni tonuli u san.
Pogled joj je lutao u polutami sobe. Kroz stare zavese je posmatrala svetla koja žmirkaju u zgradi preko puta. Upitno je pogledala sijalicu iznad glave. Bilo je još rano za svetla. Htela je da se stopi s tamom. Bezbroj puta je čekala sumrak da ga primi u svoju dušu, da dobije krila, obiđe susedstvo i vrati se u svoj mali stan. Žudela je za tim ranovečernjim vođenjem ljubavi. A, onda bi popalila sva svetla. Tada je sustizao strah od mraka, od samoće, od nepoznatih aveti što vrebajući čuče u tihim uglovima njenog doma.
Zategla je bosa stopala, lomeći prste. Ježila se, prijatno, od strujanja krvi posle takvih vežbi. Lomila bi i prste na rukama, da se nije igrala u brašnu. Crtkala je male zvezdice i cvetiće. ¨Vidiš.. Ovde..¨, pokazala je prstom na udubljenje koje je napravila, ¨..Ovde ću živeti. To je jedno malo ostrvo koje ću nazvati ¨Ostrvo čempresa¨ i napraviću kućicu malo dalje od obale, da me ne odnese razjarena plima kad se zaleti od pučine sa željom da smrvi komadić zemlje što je golica i cepa. I neću biti sama, znaš.. Ako budeš hteo da pođeš sa mnom..¨, zaćutala je plašeći se odgovora. Krišom, iskosa, potražila je njegov pogled.
Sedeo je na barskoj stolici, podignutih kolena, rukom se pridržavajući za sto, drugom se igrajući s uzicom njene kecelje. Jezikom je meko prelazio preko gornje usne, žudno gledajući njen beli vrat. Reči su se gubile u tih par centimetara između njih. Nije ih čuo. Skočio je sa stolice i stao iza nje. Usnama je vlažio kožu žene koja se ukočila od naleta erotskog naboja. Bezpogovorno mu se predavala svaki put. Dlanovima je prelazio preko njenih mišica, laktova, zavlačeći prste u izgnječeno brašno, ukrštajući prste s njenim. Drhtala je. Telo joj je bilo toplo, krhko.. Bio je mužjak u punoj snazi i hteo je da je baci preko starog, drvenog stola. Budio se životinjski instinkt u njegovom telu, glavi, u grudima. Oči su potamnele. U pozadini je Brahms šarao zidove, prelamajući tišinu. Palcem je pravio put od trinaestog pršljena ka maloj, čvrstoj zadnjici ove usplahirene, zanesene devojčice. Preko ramena, video je poluotvorene usne, bele zube koje ih grickaju.. Trepavice su bacale senku na zajapurene obraze. Podigao je i drugu ruku i belim prahom joj obojio donju usnu, pritiskajući je meko palcem, dok mu se šaka odmarala na njenom vratu. Počeo je da je steže. Prislonio je svoju muškost uz nju. Ječala je. Raširila je prste i svom težinom se naslanjala na dlanove, dok nisu nestali u belini. Golicanje među prstima je dodatno rasplamsalo plamen strasti. Gorući jezičci su joj milovali dojke, stomak, međunožje.. Nagla se napred.. Razum joj se gubio u tom kovitlacu. Sad se nije plašila mraka. Više nije razmišljala o svom ostrvu. Podizala je guzu do visine njegovih kukova, ne bi li ga pre primila u svoj hram. A on se igrao.
Povukao je gumicu što je držala njenu upletenu kosu, i dugi pramenovi su se rastrčali po leđima i ramenima. Jedan je našao mesto u kanjonu njenih dojki. Provocirao je. Reakcija nije mogla izostati. Preko tanane majice, nazirale su se – jasno su se videle, sve njene obline, sva zatezanja njene kože. Stomak je bio vreo. Molila je..
Trljao je telo, telom i naglo je povukao za kosu. ¨Želim da te čujem¨, prošaptao je kroz stisnute usne. Dahtala je. Levom rukom je obuhvatio oko struka, presavijajući je, desnom joj je svukao gaćice pod minijaturnom suknjicom i bacio ih na pod.
Sobu su ispunili zvuci potpunog beznađa izmešanog s ludilom dece koja urlaju na jadnička bez prijatelja. Bila je to borba dvoje s nestajanjem mladosti, s crnilom noći što proždire. Prodrli su u prostore izmaglice, gde se rosa skuplja vrhovima bradavica, mladežima upisanim u elipsaste krugove nekih tamo fantazija. Orgazmičkom silinom su pretrčali kroz prostore. Obišli su Bermudski trougao. Zagubili se u vremenu. Potrošili, ukrali od sebe deo vremena i pokopali strast u dnu svojih otkucaja, razlivši se na mesečevom zraku u svojim sokovima, ukrštenim, nepodeljenim.. Ponovo su videli prljave zidove začađene sobe, a Brahms je i dalje bockao zatišje svojom Tragedijom.
Zamagljenih očiju okrenula se ka njemu. Naslonila je čelo na njegov obraz češkajući se mazno neobrijanom, trodnevnom bradom. Napućila je usne, nevino, dečije i spustila ih na njegov nos, ostavljajući vlažan krug. Opet se zvonko nasmejala. Sklopila je ruke oko njegovog vrata. ¨Volim te¨, šapnula je.
Podigao je njeno malo telo i ustao sa poda. ¨Želim da vodim ljubav sa tobom¨, promuklo je izgovorio budeći u njoj novi talas požude. Kao da nosi najskupoceniju vazu Mingove dinastije, preneo je do lepo nameštenog, urednog kreveta, po kome su se baškarili zlatno-žuti hrastovi listovi na posteljini i jastucima. Pamuk joj se zalepio za mokra leđa dok je širila ruke da primi svog ljubavnika.
Spustio je poljubac na mokro čelo, oči u iščekivanju, napupele usne izgrižene do krvi.. Milovao je njen mladež, ušuškan malim, čvrstim grudima.. Video je njen čežnjivi pogled.. Da je mogao, uronio bi u drhturavi pupak na zategnutom stomaku.. Mamila ga je, protegnuvši se k'o mače pored peći. Bila je posuta mladežima, kao letnja noć zvezdama. Nije znao u koji da se zagleda. Kojem da se posveti. ¨Sva je satkana od svilenih niti.. Tanka. Glatka.. Čvrsta, a lomljiva..¨. Sklopio je dlanove pod bradom, kao da se moli Bogu da sačuva okvire trenutka u kome je bila tako lepa, toliko njegova. Bio je srećan što nije govorila. Umočio je svoj dah u njene raširene zenice. Čekala je mirno kao jagnje. Nije se opirala, samo je drhtala, kad je pritisnuo svojim bokovima. Migoljila se malo, da ga bolje oseti. Stopala je naslonila na ivicu kreveta i zategla se kao struna skupocene violine. Čekala je gudalo da pređe preko nje, da pusti zvuk – da prkosi hladnom Mozartu i velikom Čajkovskom.
Elegantno se izvila pod njim, naslanjajući se rukom na stočić pored kreveta. Dohvatila je veliku šibicu i iskričavim plamičkom je upalila mirišljavu, voštanu sveću. Odsjaj je titrao na njenom licu, učinivši je rumenijom, navlačeći veo tajni preko tamnih očiju.
Bojao se ovih trenutaka, kad se gubila u svom svetu, a bila sa njim. Znao je da ga oseća, da želi da mu se preda, ali... kao da je druga ona. Neka žena se tad uvlačila u glavu devojčice i porinula bi sve lađe-varalice kojima je želela da se otisne od sebe. Činilo mu se tada da je suvišan, da je sebi dovoljna i da ga iskorišćava. Noktima je pravila uske, bele puteljke na njegovoj koži. Smešila se njegovim maljama na grudima. Uvrtala bi kažiprstom kovrdžice prolazeči kroz njih. Nazirala je njegovu potrebu za njom. Obično bi zaustavila dlanove na njegovim kukovima, ali sada je krenula niže, ka preponama, preskačući, namerno, njegovu očiglednu budnost. Mazila ga je, a kao da je pravila mapu blaga po orošenom telu.
Pridigla se na laktove, gledajući ga u oči, obratila mu se promuklim, isprekidanim glasom.. ¨Molim te, lezi pored mene¨.
* * *
Mislio je da ne želi da vodi ljubav, da su je opet uhvatile bubice samoće i nesigurnost stvorena u okvirima sokaka kojima se vukla ka zrelosti.
Bezbroj puta se plašio da bi je mogao izgubiti u talasima plime sa kojom se borila na tom svom ostrvu. Strepeo je od njenih napada plača i trzanja u snu. Nije dozvoljavala da joj priđe, nit se obazirala na poražavajući bol u očima muškarca koji je nemoćan da je oslobodi iz zagrljaja straha koji je pretio da je proguta, jednom, kad ga nespremna sačeka u patofnama, sa papilotnama na glavi. Kad zazvoni na vratima, ona će otvoriti. Možda će misliti da je On, pa će se s osmehom baciti u naručje donosiocu belih ljiljana i u tom zagrljaju će nestati.
A, ona se, pak, bojala njegovog nedolaska. U užasu se trzala noćima, tražeći hladnom rukom telo do sebe. Plašila se da će je noću posetiti paučina samoće i udaviće je spustivši se na njeno lice. Katkad se desi da on noću pali cigaretu na terasi.. Ona bi skakala u očajnom grču, pokušavajući da smisli razloge njegovog odlaska, a onda bi ga pronalazila kako sneno posmatra vrhove drveća što se njišu na mamurnom vetru.
* * *
Lagano, graciozno se izvijajući, prebacila je nogu preko njega i sela. Posmatrao ju je, zapanjen naletom strasti koja je počela da mu oduzima dah. Obavijena svetlošću sveće, povukla je majicu preko grudi, glave, dopuštajući senama da joj plešu na koži. Nežno se meškoljila, izazivajući ga. Skoro opipljivo je lebdela bliskost i prikrivena, neizmerna ljubav. Povukla ga je nežno ka sebi. ¨Hoću da mi budeš blizu¨, rekla je dok je počinjala ljubavnu igru. Više od svega značilo im je to što se osećaju, što dišu kao jedno. Jecaji su im se preklapali, utapali, krili jedan u drugome. Gnezdila se na njemu, kao da zauvek tu želi svoje utočište, boravište, svoj dom. Kapi znoja su isparavale od toplote kojoj su bili izloženi. Nije bilo svrhe da se išta kaže. Dodiri su govorili za sebe. Očima su se osmehivali. Bio je oduševljen što ga gleda. Znao je da vodi ljubav sa njim, a ne sa svojim mislima. Retko je imao priliku da joj se uvuče u te tamne krugove, sjajne i osenčene njenim bićem.
Na prozoru se pojavio Mesec. Gledali su ga prepuštajući se ljubavnom grču.
¨Zemlja je prestala da se okreće!¨, šapnuo je.
Oslonjena na njegove grudi, bez namere da se pomeri, dala mu je blago pomeranje usana na gore, umesto osmeha.
¨Samo nemoj da me pomeraš odavde¨, pospano, još čvrće se priljubila uz njega.
* * *
Prstima joj je mrsio kosu, provlačio sitne mrvice svog daha kroz njene vlasi. Disala je sporo i duboko. ¨Zaspala je..¨, nasmešio se.
Bio je zahvalan Bogu na isrpljenosti, jer ne bi sebi oprostio da mu se opet probudi strast. Pomerio se blago ne bi li namestio jastuk iza leđa, da se nasloni. ¨Jesam li teška?¨, sanjivo je podigla pogled. ¨Nisi.. Nameštam jastuk.¨, poljubio je u kosu. ¨Nemoj me pomerati. Želim da spavamo kao jedno.. Molim te..¨. ¨Spavaj.. Nigde ja ne idem¨, ali više ga nije čula.
* * *
Mesec se bezobzirno baškario na letnjem nebu, bezobrazno spuštajući svoje zrake na devojčinu kožu, dojke, kosu. Mala soba više nije bila mala. Sad kad ima tako veliku potrebu za bliskošću, sve je izgledalo prostrano, daleko i ogromno. Stresao se blago pod naletom povetarca. Misli su mu lutale i vraćale se toplom telu na sebi. Energija mu se vraćala brže nego što je želeo. Izgubio je svaku volju za snom. Bio je budan svakom svojom porom. ¨Nemoj. Molim te, nemoj..¨, šaputao je u prazno. Trudio se da razmišlja o bedi njihove sobe, o brašnu rasutom po stolu, podu.. Bio je ljubomoran na mesec i plamičke sveće što nimalo naivno ugrožavaju njegovu, njihovu privatnost. Tako drsko svojim svetlećim jezicima palacaju, ližu njegovo voljeno biće, a on ne može da ih zaustavi. Sve što dobija je nova erekcija koju ne želi.. Tako, smešten u njen mali, uski kutak, svaki pokret bi joj naneo bol.
Stisnutih pesnica, samo što nije zaplakao od muke kad je Vrag odneo šalu i kad je počeo da prodire u nju ne pomerajući se.. Na momenat.. Hteo je da je skloni sa sebe.. Lakše bi podneo da ga napadne, nego da joj stvori traumu.. Ne bi shvatila da nije on kriv.. Napala bi ga i pobegla bi u kupatilo zaklinjući se da nikada više ne želi da ga vidi. Uvek je to radila… Nasmejao se..
U sobi je postajalo hladno..
Gledao je kako se njene dlačice propinju u pokušaju da dođu do malo toplote.. Bila je tako izazovna, drsko nevina. Nametala se svojim oblinama, a bila apsolutno nesvesna situacije..
Morao je da je skloni.. Gotovo..
* * *
Spustio je ruke na njenu guzu da bi je lakše podigao.. Osetio je kako klizi.. Palilo ga je to što je tako uska.. Čvrstim, od hladnoće, tamnim bradavicama je pravila udubljenja na njegovim grudima. Hteo je da baci na krevet, pored sebe I legne preko nje.. Opet je protresao glavom..
Oh, čuda.. Nešto toplo i gamižuće se prolilo po njemu..
¨Vodi ljubav sa mnom¨, onim svojim promuklim glasom mu je šapnula na uho, poljubivši ga..
* * *
Nije ih bilo briga što se sutra radi.. Terali su inat Mesecu i vetru i susedima koji su ih mogli videti kroz prozirnu zavesu…
¨Volim te, mila¨.. učinilo joj se da je rekao.. ¨I ja tebe volim¨, pomislila je, ali nije bila sigurna da li je i rekla..
* * *
¨Ljubavi,¨, rekla je ne dižući pogled, ¨Šta misliš, hoće li se mravi skupiti na ono brašno rasuto po celom stanu?¨ Bila je toliko ozbiljna dok je to pitala da nije mogao a da ne prasne u smeh… ¨Hoće, mačko, a onda će te celu pojesti i ja ću ovde sam umreti od tuge!!!¨, sav važan i zvaničan joj je saopštio tu kosmičku neistinu, dok su zagrljeni tonuli u san.
Tuesday, November 20, 2007
TRAŽIM OPROŠTAJ
Oprostite, Gos'n Vivaldi
Allegro Vaš dušu miluje,
I Vi presvetli Petre
Valcer mi misli uspavljuje..
U šetnji do ljubavi skupa smo
A onda se misli odvoje..
Njegova ruka stvara mi
Mnogo toplija Proleća,
Koraci.. pomalo klecavi..
Mahnito preskaču stoleća..
Uz nežne tipke klavirske
Duša ga silno oseća..
Oprostite, Gos'n Ajnštajne
Izumi Vaši neprevaziđeni,
I Vi samotni Nikola
Prkosili ste ljudskoj istini..
Al' ne znate Dragi geniji
Elektricitet dodira – u suštini..
U mraku vrcaju iskrice
Koje se kolo pokrene?
Telo na želju miriše,
Kad ruka za rukom posegne..
Gde su tu teorije naučne,
Kojih se geniji dosete..
Ne zamerite obožavani Andriću
Po Vašim mostovima sam hodala
Ne mrzite me ljubljeni Antiću
S pesmama Vašim sam shvatala,
Nemire što javi prkose
Na njima sam redovno padala..
Al' beskonačnost je manja od osmeha
Teška je besmrtnost smrtnika
U verovanju samo sam stradala
Po odlasku čekanog putnika..
Gde su te pesme da opišem
Stradanja malih lutaka..
.. ne..
Ne, nismo se mi sreli u zivotu proslom,
siguran sam...
Zar mislis da bih ja dopustio
da mi nesto tako trivijalno kao sto je smrt,
izbrise secanje na tebe...
Nasao bih nacina da te sacuvam,
preko granice prenesem...
Nekako...
Sakrio bih tvoj lik u poslednji osmeh svoj,
zamenio bih poslednju rec molitve
imenom tvojim...
Vezao bih te za svoju dusu kao sto bi mornari,
u nevreme, za jarbol broda svog sebe vezivali...
Ma, nismo se u proslom zivotu sreli,
znam to...
Jer da smo se sreli ja bih te ljubio...
Morao bih, znam, odoleo ti ne bih,
kao sto ti odoleo nisam...
Ali, da sam te tada ljubio,
do sada bih sigurno umro
od neke nepoznate cudne bolesti
prouzrokovane prekomernom ceznjom za usnama tvojim...
Doktori bi zbunjeni bili...
Steta, mlad covek, govorili bi svi...
A evo, ziv sam...
Mada, za umiranje nikad kasno nije...
Ne, nisamo se sreli pre...
Pa, valjda nismo...
Jer da jesmo,
ja te ne bih pustio da sada od mene odes,
zar ne?
Nikada te pustio ne bih...
Samo da sam u ocima tvojim
video da me prepoznajes...
Pa, valjda bi se i ti mene secala...
Reci mi, jesam li te sreo pre?
Ne, ipak nisam...
Sad sam te sreo...
Zoran Maric
siguran sam...
Zar mislis da bih ja dopustio
da mi nesto tako trivijalno kao sto je smrt,
izbrise secanje na tebe...
Nasao bih nacina da te sacuvam,
preko granice prenesem...
Nekako...
Sakrio bih tvoj lik u poslednji osmeh svoj,
zamenio bih poslednju rec molitve
imenom tvojim...
Vezao bih te za svoju dusu kao sto bi mornari,
u nevreme, za jarbol broda svog sebe vezivali...
Ma, nismo se u proslom zivotu sreli,
znam to...
Jer da smo se sreli ja bih te ljubio...
Morao bih, znam, odoleo ti ne bih,
kao sto ti odoleo nisam...
Ali, da sam te tada ljubio,
do sada bih sigurno umro
od neke nepoznate cudne bolesti
prouzrokovane prekomernom ceznjom za usnama tvojim...
Doktori bi zbunjeni bili...
Steta, mlad covek, govorili bi svi...
A evo, ziv sam...
Mada, za umiranje nikad kasno nije...
Ne, nisamo se sreli pre...
Pa, valjda nismo...
Jer da jesmo,
ja te ne bih pustio da sada od mene odes,
zar ne?
Nikada te pustio ne bih...
Samo da sam u ocima tvojim
video da me prepoznajes...
Pa, valjda bi se i ti mene secala...
Reci mi, jesam li te sreo pre?
Ne, ipak nisam...
Sad sam te sreo...
Zoran Maric
Friday, November 16, 2007
O jednoj mladosti..
Josipa Lisac - O jednoj mladosti
Jedna mladost, jedan svijet nade
Raste tiho u srcu tvom
Drugi za te ovaj svijet grade
S malo prave istine u tom
Pricaju ti price te
I svaka ima svoj sretan kraj
Al' presucuju da taj svijet krade
Bas tvog sunca sjaj
Jedna mladost, jedan san srece
Al' do nje jos dalek, dug put
I dok srce na svoj put krece
U taj svijet ocvao i zut
Odjednom ces shvatit sve
Kako nigdje nema plamena tvog
Poput mrtve rijeke svijet tece
Bez cilja svog
Tko zna, mozda na me ceka neki drugi svijet
Tko zna, i u mraku kadkad nikne divan cvijet
mozda, tko zna, jedna od sretnih
Jedna od tisucu bit cu bas ja
Tko da zna
Thursday, November 15, 2007
Here We Are
Sing it for me,
I can't erase the stupid things I say.
You're better than me,
I struggle just to find a better way.
So here we are, fighting and trying to hide the scars.
I'll be home tonight, take a breath and softly say goodbye.
The lonely road, the one that I should try to walk alone.
I'll be home tonight, take a breath and softly say goodbye.
You wouldn't like me.
Keep moving on until forever ends.
Don't try to fight me.
The beauty queen has lost her crown again.
...goodbye.
So why are you so eager to betray?
Pick the pieces up, pick the pieces up.
So why are you the one that walks away?
Pick the pieces up, pick the pieces up, pick the pieces up.
O-oh.
Just take a breath and softly say goodbye.
----------------
Now playing on Winamp: Breaking Benjamin - Here We Are
via FoxyTunes
ASK THE LONELY
Journey - Ask The Lonely Lyrics
You've been picked and it's over
What's the chip on your shoulder?
Out side were solid rainbows
Inside is where the heart grows
Picking up the pieces
Something more to believe in
As you search the embers
Think what you've had, remember
Hang on, don't you let go now
You know, with every Heartbeat, we love
Nothing comes easy
Hang on, ask the lonely
You've got some fascination
With you high expectations
This love is your obsession
Your heart, your past possession
Let down your defences
Won't be up to the one who cares
As you search the embers
Think what you've had, remember
Hang on, don't you let go now
You know, with every heartbeat, we love
Nothing comes easy
Hang on, ask the lonely
When you're feeling love's unfair
You just ask the lonely
When you're lost in deep despair
You just ask the lonely
Ask the lonely
When you're down in deep despair
When you're down in deep despair
Ask the lonely
Lonely
----------------
Now playing on Winamp: Ally McBeal Soundtrack - 02 - 11 - Baby Don't You Break My H
via FoxyTunes
Monday, October 29, 2007
....
Na putu za nju
Put - pod nogama
Suze i smeh -
u grudima...
Glad za usnama
Kazna il' greh -
tera me da-
lutam
Danima i noćima
sanjam o tuđim očima -
jer
Ja, danas sam tu -
a sutra ko zna gde
Ne pitaj me-
za sudbinu
Jer, danas sam tvoj -
a sutra ko zna gde
Zaboravi sve-
i idi...
Još tražim svoj dom -
tanak je led
Pod prstima...
A znam, već postajem trom i sve veći je red
Na putu za nju -
u dugim -
Danima, noćima -
jer
Ja, danas sam tu....
Reč, ispod kolena, a ona k'o strast -
uzima me
Znam - duga je noć, kratak je vek -
uzalud sve
Ja, danas sam tu...
Neverne Bebe
Put - pod nogama
Suze i smeh -
u grudima...
Glad za usnama
Kazna il' greh -
tera me da-
lutam
Danima i noćima
sanjam o tuđim očima -
jer
Ja, danas sam tu -
a sutra ko zna gde
Ne pitaj me-
za sudbinu
Jer, danas sam tvoj -
a sutra ko zna gde
Zaboravi sve-
i idi...
Još tražim svoj dom -
tanak je led
Pod prstima...
A znam, već postajem trom i sve veći je red
Na putu za nju -
u dugim -
Danima, noćima -
jer
Ja, danas sam tu....
Reč, ispod kolena, a ona k'o strast -
uzima me
Znam - duga je noć, kratak je vek -
uzalud sve
Ja, danas sam tu...
Neverne Bebe
Saturday, October 27, 2007
LAND OF GOD
In this land of Gods
I feel so fragile
I feel so small
In this land of fake Gods
Do not reach my hands
So dirty from loneliness
Savage nights eat my face
Don’t try to confess
You can’t love me
No one ever could
Take me and try me
To release your mood
I know you can’t love me
Don’t even try to do that
C’mon maybe I’m easy
Lay me down into your bed
In this land of Angels
I feel so fragile
I fell so small
In this land of exotically Angels
Do not reach my hands
So dirty from loneliness
Savage nights eat my face
Don’t try to confess
You can’t love me
No one ever could
Take me and try me
To release your mood
I know you can’t love me
Don’t even try to do that
C’mon maybe I’m easy
Lay me down into your bed
In this land of broken dreams..
In this land of broken dreams..
In this land of mine
I feel so fragile
I feel so small
In this land of fake Gods
Do not reach my hands
So dirty from loneliness
Savage nights eat my face
Don’t try to confess
You can’t love me
No one ever could
Take me and try me
To release your mood
I know you can’t love me
Don’t even try to do that
C’mon maybe I’m easy
Lay me down into your bed
In this land of Angels
I feel so fragile
I fell so small
In this land of exotically Angels
Do not reach my hands
So dirty from loneliness
Savage nights eat my face
Don’t try to confess
You can’t love me
No one ever could
Take me and try me
To release your mood
I know you can’t love me
Don’t even try to do that
C’mon maybe I’m easy
Lay me down into your bed
In this land of broken dreams..
In this land of broken dreams..
In this land of mine
Jelena Simonović
Saturday, October 13, 2007
LEAVE NO TRACE - Anathema
Born to the glare of the senses
Spoon-fed reality infused
A new inherent -
passive contentment
you are so easily amused
Here and now we
are gone in a heartbeat
a dream in the
passage of time
chances are fading
this world isn't waiting
the moment is passing you by
Questions lie beneath the surface
the fools are fooled once again
Benign coincidence -
we stole our existence
and gladly cast it to the wind
Here and now we
are gone in a heartbeat
a dream in the
passage of time
chances are fading
this world isn't waiting
the moment is passing you by
Slowly spinning on the wind back home...
LOST
„Bilo je to u jednoj zemlji seljaka
Na brdovitom Balkanu,
Umrla je mučeničkom smrću...“
... jedna Ljubav,
U jednom danu...
Sigurno i vi znate za ona nadanja i planove pravljene u iskričastim momentima koji se dese, tako, neočekivano i minu isto u trenu, kao plamičci preliveni vodom. Ostanu prašnjavi ugarci da nas prljaju, da nas podsete.
Osetimo jezu. Osetimo mučninu. Tonemo sve dublje i budi se bes, pa ga smenjuje neopisiva tuga što grči grudni koš i tera srce u galop, i tera nam dlanove na drhtaj.. A onda.. Čudni, bezlični mir bolesnika pred smrt. Kao mrtvo more posle bure, sa gomilom prljavštine pokupljene sa raznih obala i dignute sa dna da pluta i ostane tu dugo, dugo.
Više nema osmeha pri buđenju. Neki mraz se uvukao u kosti i magla u oči. I pronalazim pust grad i hladan..
A kiša samo što nije oprala ulice.
Juče je dan bio težak. Produžetak nekih pređašnjih bolova i nervoze. I kao da se ne poznajem. I kao da nikoga ne poznajem. Želim samoću i dokaz za smrtnost, jer teško je sada živeti.
Usred noći osetim probadanja. Ustanem da promenim pesmu i završim na prozoru sa cigaretom u drhtavim prstima. Tresem se. Pomišljam da je od zime, pa navlačim čarape i razvlačim rukave preko dlanova. Poneko svetlo bljesne i nestane u tihoj ulici. Srce mi se već popelo do krajnika i sve teže dišem. Ali neću da plačem. Baš neću. Jer nije vredno ni jedne moje suze. Nema „izvini“ posle povređivanja i nema žaljenja kad je već sve izgubljeno.
Lagala sam. Nije mi niko baš bio potreban. Trebala sam mir. I noć. I jedan vrisak u tami ugušen bukom velegrada. Odjednom mi se sjurila na glavu praznina male sobe. Ko želi da bude slobodan? Ali „sloboda je lepa“, kažu neki. Zašto se ja pritom osećam tako loše?
Naučiću i sa tim da živim. Samo treba malo vremena.
Hej, vi, poznati i nepoznati. Ne znate koliko sečivo mi je probolo grudi. Nemam nikoga, nikoga nisam ni imala. Kao bumerang se vraćaju sve slike i skice i reči i tišina. Osećam kako mi se tetovira ledeni breg na srcu, i boli.. boli tako tupo i jednolično.
Neću osuđivati. Neću zamerati. Sada je svakako nevažno. Ujedala sam do koske i skoro slomila naoštrene zube. Ali čemu? Ne mogu preneti emociju koja se krije unutra, pod plaštom besa. Ne znam je objasniti. Ne želim. Dosta mi je crtanja i sumnjivih okolnosti koje me izbace iz koloseka povremeno.. I čitava večnost da se vratim na put. Sada ne znam mogu li. Previše pritisnuta, slomljena i ponosna. Nemam snage.
Na brdovitom Balkanu,
Umrla je mučeničkom smrću...“
... jedna Ljubav,
U jednom danu...
Sigurno i vi znate za ona nadanja i planove pravljene u iskričastim momentima koji se dese, tako, neočekivano i minu isto u trenu, kao plamičci preliveni vodom. Ostanu prašnjavi ugarci da nas prljaju, da nas podsete.
Osetimo jezu. Osetimo mučninu. Tonemo sve dublje i budi se bes, pa ga smenjuje neopisiva tuga što grči grudni koš i tera srce u galop, i tera nam dlanove na drhtaj.. A onda.. Čudni, bezlični mir bolesnika pred smrt. Kao mrtvo more posle bure, sa gomilom prljavštine pokupljene sa raznih obala i dignute sa dna da pluta i ostane tu dugo, dugo.
Više nema osmeha pri buđenju. Neki mraz se uvukao u kosti i magla u oči. I pronalazim pust grad i hladan..
A kiša samo što nije oprala ulice.
Juče je dan bio težak. Produžetak nekih pređašnjih bolova i nervoze. I kao da se ne poznajem. I kao da nikoga ne poznajem. Želim samoću i dokaz za smrtnost, jer teško je sada živeti.
Usred noći osetim probadanja. Ustanem da promenim pesmu i završim na prozoru sa cigaretom u drhtavim prstima. Tresem se. Pomišljam da je od zime, pa navlačim čarape i razvlačim rukave preko dlanova. Poneko svetlo bljesne i nestane u tihoj ulici. Srce mi se već popelo do krajnika i sve teže dišem. Ali neću da plačem. Baš neću. Jer nije vredno ni jedne moje suze. Nema „izvini“ posle povređivanja i nema žaljenja kad je već sve izgubljeno.
Lagala sam. Nije mi niko baš bio potreban. Trebala sam mir. I noć. I jedan vrisak u tami ugušen bukom velegrada. Odjednom mi se sjurila na glavu praznina male sobe. Ko želi da bude slobodan? Ali „sloboda je lepa“, kažu neki. Zašto se ja pritom osećam tako loše?
Naučiću i sa tim da živim. Samo treba malo vremena.
Hej, vi, poznati i nepoznati. Ne znate koliko sečivo mi je probolo grudi. Nemam nikoga, nikoga nisam ni imala. Kao bumerang se vraćaju sve slike i skice i reči i tišina. Osećam kako mi se tetovira ledeni breg na srcu, i boli.. boli tako tupo i jednolično.
Neću osuđivati. Neću zamerati. Sada je svakako nevažno. Ujedala sam do koske i skoro slomila naoštrene zube. Ali čemu? Ne mogu preneti emociju koja se krije unutra, pod plaštom besa. Ne znam je objasniti. Ne želim. Dosta mi je crtanja i sumnjivih okolnosti koje me izbace iz koloseka povremeno.. I čitava večnost da se vratim na put. Sada ne znam mogu li. Previše pritisnuta, slomljena i ponosna. Nemam snage.
And how can you mend a broken heart?
How can you stop the rain from falling down?
How can you stop the sun from shining?
What makes the world go round?
How can you mend a this broken man?
How can a loser ever win?
Please help me mend my broken heart
and let me live again
Kad volim ja ne odlazim. Ali u mojoj duši toliko nemira i svadljivosti i bol što neumorno pulsira u slepoočnicama i očima. Ko može da shvati?
Umreću šaka spuštenih na grudi. I ne želim da me nađu vekovima. Ne želim da me žale.
Želim da se povremeno sete i zapitaju se gde sam.
Možda niko i ne primeti da me nema.
I opet mi neki gramofon u uhu vraća istu stvar pod iglu.
I can still feel the breeze that rustles through the trees
And misty memories of days gone by
We could never see tomorrow,
no one said a word about the sorrow
Nestajem u izmaglici sivog, subotnjeg jutra – jedva namoljenog da mi smeni noć.
I još mi neka jeza struji krvotokom i grize, kidajući čitave komade mesa, utrnulog od umora i nedoumica.
A day like today
My whole world has been changed
Nothing you say
Will help ease my pain
Turn, I'll turn this slowly round
Burn, burn to feel alive again
She, she'd want me to move on
See me, this place I still belong
Give chase, to find more than I have found
And face, this time now on my own
I lost everything today
I got beaten so I ran away
I lost everything today
I can't find my way to yesterday
I lost everything today
Out of time and it is not worth trying
I lost everything today
Lost it all and
I just feel like dying
I nemam šta više reći.. Nastaviću s pesmama.. Jer, neko drugi trenutno zna da nađe reči bolje no što to mogu ja.
Monday, September 24, 2007
I FEEL LIKE...
----------------
Now playing on Winamp: Emiliana Torrini - Crazy Beautiful Soundtrack
via FoxyTunes
Fuel - Innocent
Satan, you know where I lie
Gently I go into that good night
All our lives get complicated
Search for pleasures overrated
Never armed our souls
For what the future would hold
When we were innocent
Angels, lend me your might
Forfeit all my lives to get just one right
All those colors long since faded
All our smiles all confiscated
Never were we told
We'd be bought and sold
When we were innocent
This prayer is for me tonight
This far down that line and still ain't got it right
And while confessions not yet stated
Our next sin is contemplated
Never did we know
What the future would hold
Or that we'd be bought and sold
We were innocent
PROCES
----------------
Now playing on Winamp: Zoran Maric - Predsecanje
via FoxyTunes
Pre nego počnete sa čitanjem, molim Vas, ne zamerajte ni jednu reč ovde napisanu..
Večeras se osećam loše, smrvljena stvarima koje su se desile i dešavaju se..
Vi, što me poznajete, znate da je pisanje moj lek.. Ne zamerajte ako se pronađete.. Nisam pisala o vama, pisala sam o sebi.. Tako će me brže proći..
Onaj, koga volim, ne mora da brine.. Nisam ni u jednom momentu prestala.. Samo sam se osetila tužno i negde usamljeno.. Tuđih strahova se bojim koliko i svojih.. To ova priča treba da pokaže..
Lako je otići. Najlakše je.. Ali, pitanje je da li ćemo žaliti posle toga. Da li možemo živeti sa tim..
Naravno, nikad nisam osporavala izbor...
Laku noć!!
*
„Okrivljena, molim Vas, ustanite!“, reče sudija.
Devojka je bila bleda, s plavičastim podočnjacima i modrim pramenom preko levog oka.. Gledala je u pod i stezala prste, čudeći se kako joj, odjednom, izgledaju sitno i nemoćno.
„Molim Vas, izjasnite se da li ste krivi po optužbi da ste besramno i bezrezervno poklonili svoje srce i tako uplašili ovde prisutne?“, s bljutavim izrazom lica je posmatrao njenu tanušnu, drhtavu priliku.
„Da, gospodine Sudija, kriva sam po optužbi“, rekla je mirno, ne dižući pogled.
„Da li ste krivi po optužbi da ste naveli ovde prisutne da se osete zarobljeno pored Vas?“, pitao je dalje.
„Ne znam da li sam kriva! Nisam nikoga držala nasilno pored sebe i to mi nije bila namera. Ako se neko tako osećao, onda Jesam, kriva sam!“, rekla je snuždeno.
„Da li ste krivi po optužbi da ste, kad su ovde prisutni shvatili da ste im potrebni, bez reči okretali galvu i niste pružili svoju ruku iako se od Vas to očekivalo?“, s prezirom ju je pogledao izgovarajući reči.
„Da, gospodine Sudija, kriva sam i po toj optužbi!“, trznula je glavom blago, kao da se uzdržavala da zaplače ili izgovori nešto loše..
„Molim Vas, u tom slučaju da izađete pred porotu i kažete šta imate da bi mogli doneti presudu, jer po svim osnovama Vi ste krivi.“, gladio je bradu samozadovoljno, „Od Vas se očekuje da govorite istinu i ništa osim istine jer ste još uvek pod zakletvom!“
Polako je povukla stolicu unazad i izvukla se iz optuženičke klupe. Pognute glave, ali ne i ponizno, blagim, kratkim korakom je došetala do klupe za svedoke. Nije osećala potrebu da sedne, pa je nastavila da stoji. Podigla je glavu i sudnicu su okupala dva svetlucava, suzna oka. Dostojanstveno je namestila kragnu na bluzi, ispeglala nabore na suknji i pročistila grlo pre nego će početi.
„Očigledno je da ste me optužili i Osudili i pre nego što sam priznala krivicu. Vaš propust je veliki. Gledate površno, ali to je vaš hendikep i živećete sa njim!
Kriva jesam i ne stidim se krivice. Jedna i jedina Ja sam platila za ono što sam činila.
Tačno, poklonila sam srce i udisaj onima koje sam loše procenila misleći da vredi dati se bezrezervno. Otuđio je svako od njih deo mene i sada mi se sudi jer ne mogu živeti sa tragom koji su sami poneli.
Očigledno sam smrvila svaki dan koji sam poklonila takvim ljudima. Niko mi se nije našao da odbolujem sa njim. Ostajala sam sama i pusta, zaklinjući se da se više neću davati i neću dozvoliti da se ispod maske vidi i jedna besprekorno čista i uzalud izbledela boja.
Oprostite, nisam smela menjati živote drugih. Ko sam ja da nudim lepše i više i potpunije od onog na šta su navikli. Za to se izvinjavam i nudim svoju glavu za primer svima koji veruju u beskonačnost i silovitost emocija na način na koji sam ja to radila.
Ne mogu priznati krivicu da sam ikoga navela da se oseti zarobljeno. Moj stav je uvek bio jasan i precizan. Niko nije morao da se zadrži duže od vremena koje je bilo potrebno da me nauči i da mu se ne dopadnem. Ne kažem da nisam želela da uspe, ali kažem da nisam tražila da neko pati pored mene, i takav cilj mi je neshvatljiv i ne mogu prihvatiti njegov teret.
Po trećoj optužbi sam apsolutno i nehumano kriva i očekujem da ćete me najstrože kazniti.
Nisam dozvoljavala ispravke, ni povratke onih koji su mi jednom slomili srce. Rezovi koji su mi napravljeni su neizbrisivi i ja nisam toliko velika i sposobna da se poklonim i okrenem drugi obraz da ga ošamare. Prkosna sam i ponosna i ovde, pred svima, priznajem – Radije ću umreti nego dozvoliti da se povratnicima vratim!
Bilo im je mnogo i teško i naporno i zagušljivo dok sam dozvoljavala da mi šetaju srcem i kupaju se u mojim očima“, podigla je pogled da bolje vide sve one užasavajuće, poražavajuće sene što se navlače i probadaju. Nije dala suzi na umorno oko. Dostojanstvo. To je Ona!
„Osudite me najgorim činom smaknuća za taj gest, ali ja neću tražiti oproštaj, nit’ ću se pokajati! Sve što mi je moglo biti uzeto, uzimalo se. Ispod ove maske koju vidite, nema više davanja, nema primanja. Nema velikog i sposobnog da me doživi kakva jesam, a da ne pobegne od onog što vidi. Stidim se sebe i očiju koje su toliko tuge prolile po hladnim ulicama, vukući se nazad svom domu da ga još više poraze teške i surove reči onih koji su najmanje podobni da komentarišu bol i koji su ga samo sejali svud oko sebe od kad sam progledala.
Neću se saviti i ne stidim se sebe. Požurite, osudite me. Ne znate kako je teško biti Ja!“, skopila je oči kao da će zaplakati, dok joj je brada i uglovi usana podrhtavali u grču. Kad ih je otvorila, behu još tamnije i sjajnije. Kao da beše uvijena plaštom tuge i samoće.. Strah je skrivala u košulji, držeći je čvrsto na grudima, da se ne otkrije.
Primetila je kako su joj vrhovi cipela posuti prašinom raznih drumova. Znala je da ih ne može sad skidati, dok svi znatiželjno gledaju svaki gest i svaki treptaj crnih trepavica..
„Zašto sam ovde? Vi, što ste me osudili, čekate kraj ovoga pa da potrčite svojim snovima, koji nisu ništa manji od mojih. Nosite svoje strahove i svoja foliranja, a podjednako se nadate da će vas neko baš takve zavoleti i da vi to jeste. Pogrešila sam što sam mislila da snovi mogu da se ostvare. Pogrešila sam, a ja svaku grešku moram skupo da platim. Ne očekujem i ne tražim da oprostite. Samo molim da budete brzi i okončate ovu parodiju. I idite!
Nadate se da ću vam se baš ja desiti u životu, a onda ćete pobeći od iste takve! Jer niste sposobni da se nosite sa iskrenim. A onda ćete patiti, jer nikoga nema da vas ispuni, pa ćete se vratiti, a taj neko više neće biti tu!“, podigla je bradu i sklopila oči. „Neće biti tu, i vi ćete ga mrzeti što vas nije sačekao, a mrzećete sebe, jer niste videli...“
U sali se začulo komešanje. Svako je dohvatio ruku do sebe, plašeći se da bi je mogao izgubiti. Samo su njene ruke ostale prazne, sklopljene preko grudi. Gušila je jecaj. Nije to smela sebi dozvoliti. Gledala ih je tužno.. Znala je nešto što će tek poneko od njih jednom naučiti.. Čovek je senka, koja se polako stopi sa mrakom.. I ono pravo će se tek tad osetiti. Na svetlu sve izgleda lepše i sjajnije.. Ali, neka ih.. Neka sebi sude, sudeći njoj.. Neka pogreše.. I oni će se vratiti.. Do tada će je već pogubiti!
Friday, September 21, 2007
Hemorrhage
Memories are just where you laid them
Drag the waters ’till the depths give up their dead
What did you expect to find?
Was there something you left behind?
Don’t you remember anything I said when I said
Don’t fall away, and leave me to myself
Don’t fall away and leave love bleeding
In my hands, in my hands again
Leave love bleeding
In my hands, in my hands
Love lies bleeding
Oh hold me now I feel contagious
Am I the only place that you’ve left to go
She cries her life is like
Some movie black and white
Dead actors faking lines
Over and over and over again she cries
Don’t fall away, and leave me to myself
Dont fall away, and leave love bleeding
In my hands, in my hands again
Leave love bleeding
In my hands, in my hands
Love lies bleeding
And I wanted
You turned away
You don’t remember, but I do
You never even tried
Don’t fall away and leave me to myself
Don’t fall away and leave love bleeding
In my hands, in my hands again
Leave love bleeding
In my hands, in my hands
Love lies bleeding
SRCE OD STAKLA
----------------
Now playing on Winamp: Gipsy Kings - A Tu Vera
via FoxyTunes
Abba - The Winner Takes It All
I don’t wanna talk
About the things we’ve gone through
Though it’s hurting me
Now it’s history
I’ve played all my cards
And that’s what you’ve done too
Nothing more to say
No more ace to play
The winner takes it all
The loser standing small
Beside the victory
That’s her destiny
I was in your arms
Thinking I belonged there
I figured it made sense
Building me a fence
Building me a home
Thinking I’d be strong there
But I was a fool
Playing by the rules
The gods may throw a dice
Their minds as cold as ice
And someone way down here
Loses someone dear
The winner takes it all
The loser has to fall
It’s simple and it’s plain
Why should I complain.
But tell me does she kiss
Like I used to kiss you?
Does it feel the same
When she calls your name?
Somewhere deep inside
You must know I miss you
But what can I say
Rules must be obeyed
The judges will decide
The likes of me abide
Spectators of the show
Always staying low
The game is on again
A lover or a friend
A big thing or a small
The winner takes it all
I don’t wanna talk
If it makes you feel sad
And I understand
You’ve come to shake my hand
I apologize
If it makes you feel bad
Seeing me so tense
No self-confidence
But you see
The winner takes it all
The winner takes it all......
Thursday, September 20, 2007
YOU DON'T HAVE TO SAY YOU LOVE ME
by Elvis Presley
When I said, I needed you
You said you would always stay
It wasn't me who changed, but you
And know you've gone away
Don't you know that now you're gone
And I'm left her on my own
Then I have to follow you
And beg you to come home
You don't have to say you love me
Just be close at hand
You don't have to stay forever
I will understand
Believe me, believe me
I can't help I love you
But believe me, I'll never tie you down
Left alone with just a memory
Life seems dead and so unreal
All that's left is loneliness
There's nothing left to feel
----------------
Now playing on Winamp: Leo Kottke - Jesu, Joy of Man's Desiring
via FoxyTunes
Saturday, September 15, 2007
PODRŠKA
----------------
Now playing on Winamp: Gipsy Kings - No Volvere via FoxyTunes
Ima jedna istina.
Ova “njegova” sedi i gleda u zid.. Sveća polako širi miris višanja i prikuplja ostatke dima, što nisu nestali u napola otvorenom prozoru.. Da, i hladno je.. Tu, sa leve strane, pakovanje tek kupljenih maramica, za obrisati poneku suzu, ako se otme.
Tužna je večeras. Najbesramnije optužena za povlačenje pred nežnošću. Ma, ko je ovde bio obuzet predstojećom pijankom i polusnom.. I, nek’ se ljute svi koji se prepoznaju.. Ona je hladna? Samo što nije isterana iz kreveta..
Kao njena najbolja i jedina prijateljica, smatram da je možda preuranjeno osetila prazninu u grudnom košu i odbacivanje od strane dotičnog momka.. Verovatno je i bio umoran, pospan i.. Njeno stanje prethodnih dana je uticalo da se oseti – pa u najmanju ruku čudno.. Znam da je tako jako čekala taj petak.. koji se rasuo i nestao u treptaju oka.. Ali, nije on kriv što ona ima problema i nije ga viđala.. Nije on kriv.. Nije ni ona.. Okolnosti.. Kojih joj je preko glave..
Požalila mi se.. I otkrila jednu tajnu.. Večeras bi tako pobegla negde..
Htela je da ode na svoje tajno mesto i rida dok ne pokida sve strune grudnog koša i dok ne sprži oči vrelinom suza..
Šapnula mi je kako se umorila od svega i kako joj je žao što je tako sama uvek kad ne želi to da bude.. Veruje da niko neće da je zaštiti, jer nikome i nije bitno.. A, luda jedna, ne zna koliko je ja volim i koliko ću učiniti na ovom svetu za nju..
Zaista je volim.. Čak i kad ne zna, ja sam uz nju. Krišom joj dodajem maramicu, da se isplače.. Smestim je polako na moje rame i bdim dok se ne uspava.. Držim je noću za ruku kad loše sanja.. I pevušim staru baladu španskog nepoznatog autora..
Ne zna koliko sam zabrinuta za nju, kad svi drugi misle da će se izvući – ja brinem.. Znam kakve joj sve ideje mogu pomutiti um i koliko joj je primamljivo da sedi na prozoru, vireći na dole..
Večeras, po ko zna koji put, drhturi tu, pored mene.. Plače i smeje se.. Kaže, “Nisam ja slaba, znaš!”. A ja znam to i bez da mi kaže..
“Šuška se po selu da sam Ledena kraljica”, kikoće se kroz suze.. “Zar nije zanimljivo kad si Kraljica, pa čak i ledena..?”, pita me.. “Jeste”, kažem, “Eto vidiš.. A mene i ne poznaju kad prođem ulicom”, smešim se i ja dok je ljuljam u naručju..
Ona je jedna velika razmažena beba.. Uskraćena za detinjstvo. Uskraćena za podršku. Uskraćena za mnogo štošta.. Od rane mladosti nosi crni čuperak na čelu kao znak žalosti.. Kaže da su joj još sa četrnaest godina amputirali na duši ono što su krajnici plućima, pa sad sve direktno prolazi do same biti i boli mnogo više, tako nefiltrirano.. Ja je razumem. Meni su amputirali suze, pa ponekad osećam kako mi se žare oči u nemogućnosti da plačem.. Sve je to loše, šta god da ti odstrane.. Uvek je teže živeti sa nedostatkom.. “Znam kako ti je”, kažem i mislim tako..
“Ali.. Zašto se ja osećam ovako?”, gleda me tugaljivo, “Zašto mislim da sam sama na svetu. Zašto imam toliku potrebu za naručjem? Zašto jednom ne prihvatim tu istinu, ako je istina, nego se stalno mučim i pobeđujem ili gubim od istih strahova? To mi objasni..”
A ja ćutim.. Ne znam odgovor. Pokušavala sam i sama da vidim gde je problem, ali.. Ne znam.. Većina ljudi misli da je to Nesigurnost, ali niko da kaže kako se leči. Kako se odbraniti od nje.. Kako biti siguran? Posebno u današnje vreme! Posebno mi, koji smo se svud i svakako opekli i kad smo to najmanje očekivali.. Da li se to kupuje? U kojoj prodavnici? Ja nisam još videla takav artikal. A kupila bih ga, za nas obe..
Evo, polako se smirila.. Mislim da je vreme da je smestim u krevet, a ja ću se vratiti ako je brzo uspavam…
Jelena Simonović
Friday, September 14, 2007
RAZGLEDNICA
----------------
Now playing on Winamp: Greatest 100 film themes - Cavatina [Theme From The Deer Hunter]
via FoxyTunes
Mesec je tupom, krivom kamom
posekao jedno veče žuto.
Oprosti,
bio sam skitnica samo,
pa sam u tvoje oči zalut'o.
I čudno nespretno prosuo se:
kao lopta vrelog snega,
nasmejan,
izgužvane kose,
od ptica ranjav,
od cveća pegav.
Oprosti,
uvek moram da odem.
Vetrove žute jesen već plače.
Jezera-oči.
Što kvase vode
obale obraza za skitačem?
Uvek se biva lep na početku.
Pomalo dobar.
Pomalo tužan.
Uvek se biva na ovom svetu
na kraju tuđ,
na kraju ružan.
I uvek samo sebe imamo
i san pun želja,
nedorečen.
Mesec je tupom krivom kamom
poseko jedno žuto veče.
naravno Mika Antić
Poslednja igra leptira
----------------
Now playing on Winamp: Elvis Costello - She
via FoxyTunes
Otići ću dok spavaš
Otići ću dok spavaš,
psovaću opet škripu tvog parketa...
Ne budi se, moram da odem,
poneću samo par cigareta
Otići ću dok spavaš,
zaboravi broj moga telefona...
Ne traži me, velik je svet
čujem od nekud zvuk aviona
Ja idem bez zvezdanog sjaja,
ponekad čovek beži od sreće
Idem, ostavljam senke...
Umem da čekam al' vreme neće
Now playing on Winamp: Elvis Costello - She
via FoxyTunes
Otići ću dok spavaš
Otići ću dok spavaš,
psovaću opet škripu tvog parketa...
Ne budi se, moram da odem,
poneću samo par cigareta
Otići ću dok spavaš,
zaboravi broj moga telefona...
Ne traži me, velik je svet
čujem od nekud zvuk aviona
Ja idem bez zvezdanog sjaja,
ponekad čovek beži od sreće
Idem, ostavljam senke...
Umem da čekam al' vreme neće
i ja večeras..
Samo bol je u životu siguran...
Sreću nosi neki poštar jako spor...
Neka... Samo ovu noć da izguram...
Sutra ću već naći dobar izgovor...
Balašević
Sreću nosi neki poštar jako spor...
Neka... Samo ovu noć da izguram...
Sutra ću već naći dobar izgovor...
Balašević
i ja sam
Ja bih mogao da uzmem za devizu ime jedne kanadjanske ladje:
I'm alone (Ja sam sam). Ali ja sam i bez devize.
Ivo AndrićI'm alone (Ja sam sam). Ali ja sam i bez devize.
----------------
Now playing on Winamp: Marilyn Manson with Korn - Cry for You (Queen of the Damned soundtrack)
via FoxyTunes
...
Odlazim zbunjen i postidjen, kao da sam mnogima dužan mnogo,
a znam: sve sam platio, sve, i ono što sam samo poželeo, a nikad nisam
očima video ni rukama taknuo.
a znam: sve sam platio, sve, i ono što sam samo poželeo, a nikad nisam
očima video ni rukama taknuo.
Ivo Andrić
----------------
Now playing on Winamp: Marilyn Manson with Korn - Cry for You (Queen of the Damned soundtrack)
via FoxyTunes
Tako to biva, kad se previše sniva..
-
----------------
Now playing on Winamp: Eric Clapton - So Tired
via FoxyTunes
Čuvajte se onog koji živi u vama i na kojeg zaboravljate, a
koji često, pred veče, donosi brza rešenja zbog kojih se, te iste
noći, budite kao od udarca i, obliveni vrelim znojem kao rastopljenim
olovom, propadate od sramote zbog sinoćnih lakomislenih odluka.
koji često, pred veče, donosi brza rešenja zbog kojih se, te iste
noći, budite kao od udarca i, obliveni vrelim znojem kao rastopljenim
olovom, propadate od sramote zbog sinoćnih lakomislenih odluka.
Ivo Andrić
----------------
Now playing on Winamp: Gipsy Kings - Mujer
via FoxyTunes
BESMRTNOST
Šta je, zapravo, besmrtnost? Mogućnost da nas se sete dok smo izgubljeni u prostranstvu ničega.. Kad nam izblede epitafi na mermernim pločama..
Ja želim jedan: "Nju smo davno zaboravili.. Još dok je bila među nama!"
Ali ne čini me to besmrtnom.. Ja imam svoja dela.. Imam sebe, da se razdelim krošnjama i tek porumenelim trešnjama, asvaltnim putevima i šljunkovitim stazama.. Posrebreno će vas na mene sećati mesec i tama, tek podvučena pod hladne strehe..
I jeseni.. Jedna za drugom će se nizati.. Kiše će oprati ono malo putokaza što sam ostavila da me nađu..
I za mnom niko više neće krenuti.. Nit' će me naći.. U mojoj besmrtnosti..
Ali.. ako na ovom svetu ostane ijedan čovek da me sanja ili pomisli na moje oči u kakvo zimsko predvečerje.. Ja ću živeti..
I ostati besmrtna - u njemu!
----------------
Now playing on Winamp: Filter - Gerbil
via FoxyTunes
Fallen
The Fallen Angel
There she goes,
Alone and sad.
The fallen one.
Thrown out from heaven.
The broken black wings,
Her pale face.
She sings.
She sings a song,
A song for the dead.
Black dress and broken wings.
Her voice is like the winterstorm.
She is a fallen Angel,
And the fallen Angel is me.
There she goes,
Alone and sad.
The fallen one.
Eyes cold as ice.
A heart of stone,
Without feelings.
She sings her song,
Her song for the dead.
Her black dress and broken wings.
She is a doomed one.
A dark Angel,
An Angel of death.
A fallen Angel,
And the fallen Angel is me.
- Ceccelin Lomenár -
----------------
Now playing on Winamp: Era - Don't You Forget
via FoxyTunes
Thursday, September 13, 2007
I`ve Been Here Before
I've tried so many times
To Keep romance alive
I guess I never really had true love
Then you came my way
And nothing's been the same
Now you're all I'm ever thinking of
If I had the say you'd be staying
Hey...I've been here before
Looking in your eyes see just a little more...I said
Hey...I've been here before
Someone must have sent you down to brighten up my life
One in a million boy
You fill me up with joy
Sometimes I don't believe in accidents
I know we're meant to be
It's so plain to see
From here on out it where the fun begins
If I have the say you'll be staying
Hey...I've been here before
Looking in your eyes see just a little more...I say
Hey...I've been here before
Someone must have sent you down to brighten up my life
Sent you down to brighten up my life
Sometimes the obvious is hard to see
Now here you are standing right in front of me
I could have missed my one and only
Chance for love, chance for love...oh!
Hey...I've been here before
Looking in your eyes see just a little more...I said
Hey...I've been here before
Someone must have sent you down to brighten up my
Sent you down to brighten up my life
----------------
Now playing on Winamp: Vonda Shepard - 07 - I've Been Here Before
via FoxyTunes
Subscribe to:
Posts (Atom)
