----------------
Now playing on Windows Media Player: Deep Purple - Soldier of fortune
via FoxyTunes
Oh kako divnih ljiljana ima u ovim predvečerjima.. U baštama.. Na prozorima.. Po stolovima.. I jedan usnuo za mojim uhom..
Ali šta je Ljiljan za Orhideju?
Da jedan mali Ljiljan je rastao u gustom šipražju.. Borio se za opstanak.. Borio se za život.. Ali u tako zapuštenom vrtu, pa ko bi ga uopšte i pogledao..
A tamo negde, u nepoznatim krajevima gospodske četvrti baškarila se orhideja.. Negovana, šarena, divlja orhideja.. Bezobrazna, drska.. Delovala je skupo, nametljivo.. Svako je rado uzimao.. Svako je rado gledao.. Dodirivao.. Pod krošnjom velikog drveta, u društvu raznolikog cveća, bila je ušuškana i zaštićena.. Prenemagala se, privlačila pažnju i svi su je uvek negovali – tako krhku i jadnu..
Smenjivala su se leta i zime i jeseni i proleća.. Šibali su vetrovi. Bockala je kiša. Sneg je grejao u svom ledenom zagrljaju.. Sunce peklo i milovalo..
U dva različita sveta dva cveta su cvetala.. Cvetala različito i drugačije živela.. Mali Ljiljan više nije bio mali.. porastao dovoljno da bude iznad divljeg rastinja pod sobom, a opet navikao da bude oprezan i negde se saživeo sa divljinom svoje okoline i svoje divlje naravi kojom se štitio i prilagodio svakakvim nevoljama.. Dok je Orhideja ostala isto onako kičasta i presamićena..
Oh, odnekud beše poznat taj cvet.. Da, čini se da su ga selili iz raznih bašta.. Presađivali i kitili se, ali nekako.. Bio je samo lep. Nikavih korena, nikakvih dubina u njemu..
Ipak, mali Ljiljan beše ljubomoran.. Jer svi su pričali o toj oholoj Orhideji.. Stalno Ona, pa Ona, pa Ona.. Gde god se okrene.. Stalno o njoj sluša.. A njega niko da primeti..
Jednog dana. Cvet zamoli slučajnog prolaznika:
„Molim Vas, ponesite me do te čudesne bašte da vidim i ja taj zanosni cvet“.
Prolaznik se sažali na mali cvet i podiže ga iz neuredne postelje da ga ponese do mesta gde i sam beše pošao..
„A šta ti hoćeš, mali cvetiću? Znaš li da gorda Orhideja ne priča sa onima ispod sebe?“, reče stranac..
„Ali ja nisam ispod nje!“, pobuni se Ljiljan, „Ja samo želim da vidim, ko to gleda i mene stalno preskače zbog cveta sličnog meni..“
„Kako taj cvet može biti tebi sličan? Pa, ti si neugledan, u divlje rastinje zalutao mališa“, začudi se čovek.
„Samo me ti odnesi.. Ja ne želim kontakt sa boljima od sebe, ne treba mi kontakt ni sa kim.. Ja samo želim da vidim. Jer kad vidim, ja ću znati!“, tvrdoglavo nastavi mališan.
„Šta ćeš znati?“, upita čovek.
„Pa, ja jesam mali i neugledan. Dostojan sam ove zemlje koliko i svi drugi što ovde dišu i umiru. Želim da se uverim koliko ima onih koji mom rastinju neće prići kad za to dođe vreme..“
„Ne razumem. Zašto bi iko išao tamo gde te pokupih? Pa, tamo nema ničeg lepog, ni privlačnog bilo kome“, opet se začudi čovek.
„Možda si u pravu“, reče cvet, „ali jednom.. Doći će vreme.. Samo želim da znam kakav neću biti, kad dođe“
Ne znajući šta da doda, prolaznik zaćuta, ali pomisli kako ovaj cvet i nije baš najasniji saputnik kog je imao. Odbacio je to na ljubomoru i s radošću u srcu nastavio put ka Orhideji.
Pred kapijom dvorišta skupila se masa. Svako je prilazio, nadmetao se, licitirao.. Samo da dođe do nje. Buka je bila nepodnošljiva.. Svi su bili različiti, a svi tako isti u svom klanjanju.
Ljiljan se trudio da izviri iz dzepa kaputa svog saputnika, da vidi, da namiriše, ali čula mu ostaše netaknuta. U svim tim pokušajima, on pade na zemlju i po ko zna koji put izazva sudbinu da bude uništen. Oko njega su se svi gurali, trčali, propinjali na prste, a on prokle dan kad je želeo da krene. Nije shvatio čemu sve to. Nije shvatio svoju potrebu da vidi ono što sam nije mogao biti.. I osta da leži umorno, čekajući da ga neko razvuče po prljavoj kaldrmi raspomamljenog grada..
Ne zna se koliko je tu ležao, kad ga neko podiže sa pločnika.
„Vidite, našao sam cvet koji bi mogao biti isto tako lep. Pogledajte! Ima isto tako divno izvajane latice“, vikao je neznanac.
Ljiljan je umorno podigao glavicu, ali od silnog umora ništa nije video.. Klonuo je u rukama potpunog stranca.. Usnuo je.. I mnogo vremena je prošlo, po njemu čitava večnost dok ponovo nije smogao snage da osmotri malu svetlu sobu nečijeg stana.. nije bilo bodlji oko njega. Nije bilo hladnoće. Samo prelepa saksija od pečene gline. Bio je sam svoj u tuđem domu. Vrata tiho kliznuše ka unutrašjnosti sobe i njegov spasilac ušeta sa bokalom vode unutra.
„Oh, mališa, pa ti si se probudio“, reče i poli ga hladnom vodom preko latica i listova.. Osveži ga i cvet živnu.. Sve prljave boje ulice i pretrpljenog nevremena u starom domu odoše s vodom i besprekorna belina ispuni sobu sa zanosnim mirisom tek probuđene ljubavnice. Cvet se ispravi u svoj lepoti i nežno se pokloni mekom licu pred sobom. Mladi čovek istog momenta shvati koliku je grešku napravio što do sada nije potražio ovo čudo. Bi ga sramota jer je i on u masi želeo da se dokopa divljine i oholosti i krutosti onog što mišljaše da je lepo.. A tako dugo je pred sobom imao sve što je želeo, ali nije video..
Cvet opazi sram u očima čoveka.
„Ne stidi se. Mene niko ne može voleti dok mi ne skine masku. Navikao sam da živim u svom svetu. Tamo tako može biti lepo kad zamislim kratko šišanu travu pred kišu. A to ne može videti svako. Mogu samo ja i onaj koga u taj svet pozovem.“
„Pozovi me u tvoj svet“, zamoli čovek.
„Oprosti. Znam da si me iz zla spasio, ali ja ne mogu pokloniti sebe nekome ko se drugima klanjao!“, tužno reče cvet, spustivši glavu, “ja ne želim biti drugi, ni treći.. Mogu biti samo jedini.. Drugačije ću uvenuti čak i ovako zaštićen u toplini tvoga doma“
„Reci.. Šta da učinim da me ipak zavoliš?“, zamoli čovek, milujući mu listove..
„Nemoj me dirati, za početak“, šapnu cvet sramežljivo, skupljajući se, „Daj mi vremena. Daj mi vremena da ojačam. Da vidim iskrenost i bezgraničnu ljubav. I sutra, po zori, stavi me u prozor da gledam u sunce“
I dođe sutra.. Čovek uze saksiju i stavi je na prozor.. Cvet divno zamirisa i raširi svoj miris po ulici, po nebu, po zemlji.. Raširi ga po svetu, da svi požuriše da vide šta tako zanosno miriše.. Skupiše se ljudi pred kućom. Dovikivaše, grabeći se o saksiju, ali ona beše dovoljno visoko posavljena da je niko ne dohvati. Podiže Ljiljan svoje latice i lepota njegova zaslepi na trenutak sve prisutne.
„Dodji, spasioče moj! Dodji i skloni me sa ovog prozora, prošla je zora...“, reče tiho i bi sklonjen. Ljudi se u čudu zgledaše. Nikome ne beše jasno zašto se vlasnik tako divnog cveta nije hvalio, nego ga je sklonio na njima nedostupno mesto i u negodovanu se razidjoše, obećavši da će se i sutra vratiti. I vratili su se. I vraćali su se... I svako jutro je sve veća masa dolazila da oseti miris i svaki put beše uskraćena za dugo uživanje u istom.
Za to vreme, do Orhideje stiže glas o drugoj zanimaciji. Jako je pogodi to. Poče da glumi onemoćalost i damski se presamiti preko svoje postelje. Zabrinuše se ljudi, nekolicina inih koji su je još obilazili i par zaljubljanika.. Pozvaše doktora za sveće, ali sve osta isto.. Čuo to i stanodavac malog Ljiljana, pa i on došao, prijateljski, da se raspita o zdravlju Orhideje, a ona, osetivši ga po mirisu, još više poče da jauče..
„Hoću da me vodite da vidim i ja to mirisno čude kome svi hrle“, reče mu najnežnijim glasom na svetu.. I on je ponese..
U malom stanu nije bilo mesta za dva takva cveta. Stara ljubav prema Orhideji se negde u čoveku probudi i on je postavi na isto mesto gde i malog Ljiljana. Ljiljan videvši ovo, silno se rastuži, ali ćutaše.. Ko je on da traži? On je dao šansu da bude voljen i bi zapostavljen.. Ništa se tu ne može..
Zaista. Čovek zabrinut za život Orhideje, stalno se vrteo oko nje, pazio je, mazio.. A Ljiljan mu je izgledao tako dobro da nije bilo potrebe da mu posvećuje pažnju, iako, redovno ga je zalivao i iznosio na prozor..
Jedno jutro Ljiljan mu reče „Dragi čoveče, mogu li te za još jednu uslugu zamoliti?“
„Reci, mali cvete?“
„Kad večeras prvi sumrak padne, ostavi me na onom raskršću gde ono divlje rastinje kalja ugled tvom kraju. Ostavi me noćas, pa sutra dođi po mene“
Čovek ga u čudu pogleda, ali reši da mu ipak ispuni želju. Dugo je bio sa njim, ipak mu je nešto značio.
U sumrak ga odnese na raskršće i ostavi ga tamo..
Ljiljan, odviknut od samoće, teško pregura noć.. I pored tuge zbog zapostavljanja on požele ono drago lice da sa osmehom dođe po njega.. Ali on ne dođe.. Ni to jutro, ni taj dan, ni sutradan.. Ne dođe.. A cvet poče da vene..
U međuvremenu, Orhideja, osetivši opet svoj tron i svoju nadmoć poče da se joguni i ne bi joj dosta pažnja jednog čoveka, ona htede još i još i još.. I poče da se buni. I poče da traži da ljudi dolaze da je gledaju, da se dive.. I opet počeše okupljanja.. Čovek izgubi svoj mir, ali osta veran lepoti kičastog cveta..
Jednog dana.. U gomili jedan mali dečak povika
„Ali zašto ovaj cvet više ne miriše?!“
I svi se nadjoše u čudu. Orhideja beše besna i raširi svoje latice na dečaka. Ukaza se sva praznina njene srži i Čovek koji je pazio i čuvao je i štitio odjednom shvati da je zadržao pogrešan cvet.. Pojuri kroz masu, do vrata i izlete na ulicu. Trčao je koliko ga noge nose. I trčao. I trčao. Kiša ili suze kvasile su mu lice, okovratnik, dlanove..
Sav izlomljen došao je do raskrsnice.. Gledao je i zavrtao bodljikavo šipražje, ali ono što je tražio nije našao.. Ništa sem prazne saksije..
Skrhan bolom seo je na ivičnjak pitajući se da li je cvet preživeo ili je uginuo njegovom nepažnjom. Ako je preživeo hoće li ga ipak negde još naći, sresti na nekom prozoru.. Ako pak nije...
Ali svakako je znao.. Za sve je stigao kasno. Za Ljiljan prekasno..
