LUTANJA

Laku noc, uspavani prinče..
Krećem u svoje ljubičaste ponore
U beloj svili, kamene pločnike,
gazim u mraku gole oblake.

Dele nas senke palih pulseva,
okrećem leđa Bogu useva,
Seme je mrtvo zemlja pojela
pljunula i mene prognala.

Sad lutam, mali prinče
doma nemam da me ugreje
Sramota jeste, ali preklinjem
nemom molitvom ti se zaklinjem.


(c)Jelena Simonović

Nisam ja.. Ne nisam..

Zato me pusti i idi
ne daj da neko vidi
tu gde se srce cepa

Ne daj da neko čuje
kako tišina kuje
poslednju zaveru smeha

Nemoj.. Samo nemoj..

Jer suze su zaliha vode
samo se prospe i ode
niz jedno lice bledo

A jecaj je mučna sonata
kradena od inata
koji te uvija ledom.

Jelena Simonović

DEVOJČICA SA KIKICAMA

Dan je bio vreo, sparan.. Jedan od onih dana, kada je zujanje muva izluđujuće.. Dva starca su sedela na drvenoj klupi, pod rodilom purkačom.. ¨Eto.. Šta ti je život? Jebeš ti ovo..¨, kiselo je počeo starac naslonjen na izlupani štap.. ¨Šta se buniš, matori?¨, smejao se drugi, ¨Imaš mnogo tragova iza sebe.. Čemu gorčina?¨. ¨Ma.. Pusti..¨ ¨Kaži, kaži.. Da vidim u kom pravcu ti misli lete.. Staro zakeralo..¨, sad se već smejao dedica sa nakrivljenim šeširom i cigaretom u zubima. Tankim prstima je brao voćke iznad glave i pljuckao koštice, onako šmekerski, kroz zube. ¨Koja muka tebe muči u tim godinama? 'Ajde de, da čujem!¨

¨Setio sam se, prijatelju, nekih davnih dana.. Pričao sam ti nekad o Devojčici sa kikicama?! Jesam, sigurno..¨ ¨Da.. Šta s njom?¨, ljubopitljivo ga je pogledao uvek nasmejani dedica. ¨Vidiš.. Bila jednom Devojčica sa kikicama.. Volela me je...

* * * *

Bili su to kišni dani.. ¨Ne tako dobar oktobar...¨ i ona sa svojim osmehom.. Bila je.. Još uvek je.. Čudesna.. Imala je taj pogled pun tajni.. Zbunjeno se osvrtala oko sebe svaki put kad je ulazila u veliku slušaonicu.. Kao da je tu bila slučajno. Kao kad pustiš mače u kuću, a ono ne zna gde da se dene.. Šiške su joj meko padale na čelo – skrivale levo oko..¨, nasmešio se setno stari Namćor i pustio štap da mu se nasloni na koleno.. ¨Hodala je tim podom kao košuta u kavezu.. Nisam pre nje video nekog toliko smotanog.. A, ipak, tako dražesnog.. ¨Izvini.. Izvini..¨, stalno se izvinjavala, a nije ni bila svesna toga.. Sva zadihana sedela je pored mene i nikad nije mogla da nađe olovku.. Baš kad se ona spremi za pisanje tabla se brisala.. Šuškala je papirima i uvek odlazila bez skripti.. Bože sačuvaj da ih je tražila od nekoga.. Sve će to ona sama.. Dizala je svoju, lepo oblikovanu obrvu, kao ¨Ja sam opasna! Ne dirajte me..¨, a bila je tanušna, nežna.. Kao ljubičica u bodljikavom grmu.. Krila se..

Jednom smo šetali.. Onako, besciljno.. Ćutala je.. Mislio sam da je umorna, neispavana, neraspoložena.. Svašta sam mislio.. ¨Mogu li da te uhvatim pod ruku?¨, najednom bi progovorila.. Nasmejao bi se slatko, ali nisam.. I ja sam bio dobar cirkuzant – glumac.. Verovatno je mislila da je potpuno neinteresantna i nije htela da se nametne.. Čitao sam joj oči kao dobru, staru, već pročitanu knjigu.. Kukala je kako je niko ne voli.. Kako njoj niko ne treba u životu.. Pričala je o smrti i nazirala se njena želja da je ista sustigne.. A..Toliko je života bilo u njoj.. Ljubavi.. I neispunjenosti.. Praznine.. Želela je drugačiji život.. Htela je da ode daleko.. Da sve napusti..

Ostala je..

Hladnog decembarskog dana, stajala je na ivičnjaku i čekala nekoga.. Nisam znao koga.. Nisam hteo da joj priđem.. Stalno je vadila telefon i razočarano ga vraćala u tašnu.. Neki polu pijani ludak joj je prišao.. Čuo sam šta je pričao..

¨Izvinite, Gospođice, možete li da me saslušate?¨, pitao je, a minđuša u njegovom levom uhu me tako iritirala. ¨Recite..¨, ljubazno, ali rezervisano mu je dala slobodu da joj se obrati. ¨Znate, dole kod Slap-ove pumpe sam ostao bez goriva.. A, eto ćerkica mi je operisana.. Žena ne da da je vodimo autobusom kući..¨, surovo je lagao, a njen izraz lica je malo izgubio na oštrini.. ¨Kako mogu da Vam pomognem?¨, pitala je. ¨Vidite, treba mi malo para.. Trideset, četrdeset dinara.. Eto, ja, kao prosjak idem ulicom i niko neće ni da sasluša.. Tu sam, u Vinči. Nije daleko, ali, kad potera zlo.. Ne znate kako je..¨, snuždeno je gledao vrhove svojih patika. ¨Ako ja ne znam, ko zna..¨, to je pomislila, siguran sam bio da jeste. Otvorila je tašnu, a ja sam hteo da se pojedem živ.. Taj mentol je bio kod mene par sekundi pre toga.. ¨Šta hoćeš bre?! Pomozi ti meni ako možeš.. Nemam ni para, ni nerava za bacanje!¨, rekao sam mu u lice i odmahnuo rukom.. Zato sam bio mnogo besan kad je izvadila novčanik.. ¨Nasamariće te, ludo!¨, mislio sam, ali sam ostao u senci.. ¨Nemam ništa sitno¨, rekla je i dala mu stotku.. Eeee.. stotku je dala nekoj budali.. ¨Jao, vratiću ti.. Odužiću se.. Sigurno hoću.. Kaži samo.. Gde da te nađem?!¨, bio je izbezumljen ¨pošteni¨prosjak.. ¨U redu je.. Samo Vi rešite problem¨, odmahnula je rukom i već u sledećem trenutku, vratila se na ulicu i pratila automobile koji su prolazili.. Na sekund sam je uhvatio kako je pogledom ispratila Gospodina Problematičnog i video sam izraz sažaljenja i neodobravavanja na njenom licu.. Nikad nisam bio siguran da li mu je stvarno poverovala ili je samo htela da ga natera da se stidi.. Tada je već naišao automobil koji je čekala i izgubio sam je u noći..

I.. Ne mogu da zaboravim..

Veče pre toga.. Stižu meni neke bedak poruke od nje.. Pa, sve se nešto izvinjava.. ¨Izvini ako sam te smorila¨ (tek kasnije sam saznao koliko je mrzela te nove izraze – žargonske) ¨Dosadno mi je u vozu, pa..¨. Volela je da ostavlja tako rečenice, na pola.. Da se čovek pojede živ kad ona hoće nešto da kaže, a snebiva se.. Nisam hteo da joj prekidam tok misli, a ni da trošim kredit.. Nisam imao šta da joj kažem.. A i kad jesam.. Još više je ubijem.. Nikad nije priznala da gaji neke emocije prema meni, a ona ih je baš gajila – kao baštovan koji voli svoju baštu.. Ne daj Bože da joj kažeš nešto na tu temu.. ¨Ja nikoga ne volim. Mene niko ne voli. Ne tripuj se.. Ne tražim nekog takvog¨, postajala je gorka, opora.. Ništa nije dozvoljavala da viri ispod zaštitnog plašta.. Gde sam, ono stao?¨, češkao se starac po sedoj, proređenoj kosi.. ¨Slala ti je poruke.. Bila je u vozu..¨, podsećao ga je prijatelj..

¨Da.. Šalje ona meni poruke, kad, odjednom.. Zvoni mi telefon.. Ona.. Mislio sam da će se pravdati.. Čujem smeh.. ¨Ja sam zalutala¨, kaže.. Nekad sam stvarno mislio da je blesava.. Vređalo ju je to.. Opako je pogađalo.. Dizala je nos i durila se satima.. ¨Ti si luda žena¨, rekao sam.. Nisam znao koliko je bila uplašena tad.. Sama, u nedođiji.. I neka matora budala, koja joj se nakačila.. Za neke stvari je bila pravi paranoik.. Ni sad ne znam zašto je nisam zvao da vidim kako je.. Možda je bolje.. Bes joj je dao snage da izdrži tu paklenu noć.. Lutala je tamo nekom magistralom.. Tražila je železničku stanicu.. ¨Svi moji su bili železničari. Nisam, Bre, Ja neka tamo mamina maza.. Mogu ja!¨, pričala je kasnije.. Znao sam da može.. Ako je još na ovom svetu i sada može, siguran sam..¨, setno je pružio ruke ka cigaretama i pripalio jednu.. ¨Nisam odavno. Ne pušim ja. Al' eto.. Sad..¨, pravdao se sam sebi, valjda..

¨Voliš li je?¨, tiho je pitao prijatelj, plašeći se da naruši uspomene koje su stvorile novu boru oko očiju tužnog čoveka... ¨Nisam je voleo tada.. Mislio sam da je ne volim... Ne znam.. Tek kasnije, kad su godine otišle.. Nedostajala mi je.. Uhvatim sebe kako se trgnem kad zazvoni telefon..¨, utišao je.. ¨I sada?¨, čudio se prijatelj.. ¨I sada..¨, tužno je odmahnuo glavom.. ¨Počeo sam da ludim.. Pričala je nekad kako je ljudi vide.. Uporno je želela da je upoznam.. Mislila je da će mi se tako uvući pod kožu, a, zapravo, nije imala hrabrosti da skloni oklop.. ¨Uzaludno me tražiš među zvezdama, ako me ne vidiš na zemlji¨, imala je običaj da kaže.. Sedeli smo u nekom kafe-u.. Po hiljaditi put sam tupio o tome kako želim slobodu i neću obaveze i kako nije momenat.. Njen odgovor, tada, tako mi se urezao da je zaboleo.. ¨Svaki momenat je pravi, samo poneki ima pogrešnog čoveka¨, rekla je. Skoro da sam joj dodirnuo dušu koliko je, u toj sekundi, bila otvorena.

Spavao sam sa njom. Pitao sam je.. ¨Kakav je bio sex, draga?¨ ¨Ja nemam sex!¨, tmurno je odgovorila, ¨Ja vodim ljubav..¨ i bilo je tačno.. Naravno, kasno mi je to došlo do glave...

Otišla je.. Otišla je pre nego što mi je izložila planove za Novu Godinu.. Htela je da me zove.. Pomenula je par puta.. Ovaj stari magarac, dragi prijatelju, opet sve to iskulirao.. Nikad nisam ni izašao sa njom.. Mislim da je htela da me ostavi pre nego što zaboravi kako se odlazi.. Bio sam skot.. I ona je otišla.. Ispostavilo se da sam ja bio ptica u kavezu, a ona slobodnjak..¨

¨Hajde, ne tuguj..¨, tešio je starac starca, ¨Ostavi uspomene da počivaju.. Važno je da imaš čega da se setiš.. Šta bi bilo da je nikad nisi sreo?! Sećaš li se.. Sam si, jednom, rekao kako je važno da osetiš lepotu, pa makar na tren.. Čak i da je izgubiš.. Život je takav.. Zato i postoje zvezde padalice.. Neka uvek izgubi sazvežđe.. Nemoj pod stare dane da se kaješ.¨, pokušavao je Stari da odobrovolji Mučenika.. ¨Eh.. Nisam tad znao.. Mnogo toga nisam znao.. Znam još samo to da Bog prašta kad se pokaješ..¨, s uzdahom je završio priču..

* * * *

¨Stari, hoćemo li na popodnevni dremež? Uvek sam voleo kad mi legneš iza leđa..¨, pomirljivo se Namćor vratio u svoje sedlo.. Vragolasto je prijatelju pomerio šešir i s mukom se dig'o da uđe u kuću.. ¨Može, može.. Ali, samo ako obećaš da ću i ja uživati ovog puta..¨, prihvatio je šalu prijatelj i ubacio još jednu voćku u osušena usta..

Jelena Simonović