NOTHING ELSE MATTERS

Metallica (1991)

Written By Hetfield - Ulrich

So close no matter how far

Couldn't be much more from the heart

Forever trusting who we are

And nothing else matters

Never opened myself this way

Life is ours, we live it our way

All these words I don't just say

And nothing else matters

Trust I seek and I find in you

Every day for us something new

Open mind for a different view

And nothing else matters

Never cared for what they do

Never cared for what they know

But I know

So close no matter how far

Couldn't be much more from the heart

Forever trusting who we are

And nothing else matters

Never cared for what the do

Never cared for what they know

But I know

Never opened myself this way

Life is ours, we live it our way

All these words I don't just say

And nothing else matters

Trust I seek and I find in you

Every day for us something new

Open mind for a different view

And nothing else matters

Never cared for what they say

Never cared for games they play

Never cared for what they do

Never cared for what they know

And I know

So close no matter how far

Couldn't be much more from the heart

Forever trusting who we are

No nothing else matters

I otud moja Tuga.. Sećanja..

Upornim traganjem, danas sam došla do rešenja jedne teške zagonetke..

Na crvenom mermeru videla sam lice koje sam tako dugo pokušavala da zaboravim.. Shvatila sam sav besmisao mojih briga i vratila se brzinom svetlosti na jedno veče kad sam prestala da verujem u život..

Draga,

Setih te se.. I umorna, i nesrećna danima, shvatih da je ovaj Petrovdan podsetnik na jednu veliku tugu.. Osmeh ti je lep i tako dalek.. Dlanom sam pokušala da te dodirnem preko hladnog kamena. Bilo me je tako sramota što ti nisam dolazila u posetu jako dugo..

Nisi se promenila.. Samo je novi ružičnjak izazvao izvesnu stud u mom grudnom košu.. Kao da sam došla da se odmorim.. I, veruj, od tebe sam i otišla s mirom u duši..

Sad znam, Ti si uzrok mojih begova od emocija.. Pokušajima da se sakrijem i uzmaknem ljudima koje volim.. Bojim se da bih mogla ostati bez njih, a jako bi mi teško palo.. Mislim, više ne bih mogla preživeti takav rez na srcu..

Oprosti što te opet moram uznemiriti u tvom devojačkom snu.. Oprosti što sam ti pričala o svom životu.. Još mnogo ću koraka napraviti do pronalaženja spokoja u sebi, ali znam da nećeš biti tu da te zagrlim kad to poželim.. I, eto.. Usudih se da se suočim ponovo sa tvojim pogledom.. Dok mi je sunce jurilo suze da se postroje u uglovima očiju..

Jednu veliku istinu sam danas saznala – Ti ćeš me uvek pratiti, gde god da krenem i kome god da se okrenem.. Tvoja sena će me pratiti u stopu.. I ne prigovaram.. I ne branim se.. Želim da budeš tu.. Jer ti jesi deo mene.. Izgradila si jedno veliko gnezdo na vrhu mog stepeništa kojim hrlim ka tebi..

Mada, bojim se da sam u međuvremenu sebi ugrozila mogućnost da te vidim.. Ali dovoljno je da znam da više nisi sama.. Iznenadila sam se brojem tvojih nemih komšija.. I zahvalna sam im što te čuvaju dok nisam uz tebe..

A postelja ti je tako vlažna i hladna..

I pričala sam ti kako mi srce podrhtava ovih dana.. A ti si samo mudro ćutala, plašeći se da ne narušiš moju sreću.. I divno si namignula onom usnulom laticom što mi se zakačila za kosu i poderala čarapu.. Sad imam tvoj otisak tu negde prisutan.. U meni.. Na meni.. Kao vatreni žig na koži robijaša..

Oprosti mi, još jednom.. I budi mali svitac u mojim mračnim šetnjama..

A ja obećavam da te nikada više neću pustiti da tako dugo budeš bez mene..

Od tebe kreće moja bol, a ja samo želim da je nežnim negovanjem preokrenem u Ljubav i nastavim da živim sa tim ožiljkom.. Da me seća, ali da ne peče.. Jer tebe treba voleti.. Ne bežati od tebe.. Jer, možda sam zbog tebe ovakav čovek kakav jesam..

I'll take care of YOU

Nel tuo sonno, al limite dei sogni,
aspetto guardando in silenzio il tuo viso,
come la stella del mattino che appare per prima
alla tua finestra.
Con i miei occhi berrò il primo sorriso
che, come un germoglio, sboccerà
sulle tue labbra semiaperte.
Il mio desiderio è solo questo.

R.Tagore

Znaš, ja samo hoću da ti kažem...

"Ona se verovatno tačno seća na kom smo se sastanku poljubili? Ja, priznajem, ne... Jer svoj život sam počeo da brojim tek od tog poljupca, pa nadalje... Bilo je od našeg prvog izlaska milion penala, onih filmskih situacija, pri susretu, u kolima, na stepeništu, ali nekako sam se plašio da je poljubim, slutio sam da bi to moglo da pokvari sve? I bio sam u pravu... Prvim poljupcem, kao tamnocrvenim carskim pečatom, u momentu je poništila haotičnu hrpu mojih uspomena, i iz pretenciozne Biografije Mog Momčenja prezrivo iscepila sve one stranice na kojima se pominju devojke, ljubav, strast... Koliko samo promašenih tema? Iz jedne naizgled prozaične popodnevne gužve nadošla je lagano i nezadrživo, kao talas, osmehnula se, potopila me zagrljajem, i tiho se povukla ka tamnoj pučini svoje tajanstvenosti... Da... A more ume nemilosrdno da se primiri... Katkad me, eto, oseka danima i danima ostavi nasukanog i samog... Ali delići Onog Talasa zapali su u svaku božiju pukotinu Ove Stare Stene... I, ma šta da se desi... U meni će zauvek ostati ona so..." Balašević

Da, opet ON..

"Pogledala me je zagonetno, ali njene oči i nisu ništa drugo nego dve trepćuće zagonetke, koje, eto, ni tad nisam uspeo odgonetnuti. Sigurno mi je i kasnije, na svoje šifrovane načine, ukazivala na male promene koje su bile prvi vesnici Velike Promene, ali te poruke u boci su, na nesreću, zalutale negde u Moru Nemira po kom sam tih dana jezdio kao ukleta lađa... Misli su mi bile potpuno zaglušene zvonjavom sa Katedrale Sredovečnosti čiji su vrhovi počeli da mi se priviđaju na horizontu, nisam imao sluha za njene uznemirene i drhtave šapate baš onda kad su mi javljali ono što sam toliko želeo čuti, i, jasno, Mala Breskva je pomislila je da je ne volim više... Tako to ide... Ostavio sam je predugo u onim Opasnim Ćutanjima, u onim tišinama u kojima je Ona svoj jedini sagovornik, i u kojima se o meni definitivno ne priča ništa dobro... I tu smo gde smo... Svi znaju za slučaj dva tvrdoglava jarca od kojih ni jedan nije hteo da se skloni sa brvna, ali postoji i verzija sa dva tvrdoglava jarca koji su se nadureno okrenuli, i otišli svaki na svoju stranu... Ma, uzalud... Uz život se ne prilaže uputstvo za upotrebu, i svako to odradi kako već ume, zanemi tamo gde bi drugi viknuo, nasmeje se gde bi drugi zaplakao, uvredi se tamo gde bi se neko obradovao... Uđe u pogrešan vagon, siđe stanicu pre, ili kasnije... Pokoleba se, samo prebaci veslo iz ruke u ruku, a struja ga odnese presudno dalje, odredi drugo mesto na kom će pristati... Da, razmišljao sam puno o Vremenu, o našem dželatu, ali ne o vremenu koje prolazi (ili kroz koje prolazimo), nego o Vremenu koje nas seje po svojoj njivi, nemarno, kao premoreni ratar detelinu iz starog filcanog šešira... Mogao sam se sasvim lako roditi i u Ulan Batoru, hiljadu tristo sedme? Na Kordiljerima, narednog proleća. Ili na istoj ovoj obali, ali trideset vekova ranije? Planetom tumaraju Zagubljeni, pogrešno iznikli, očajno tragajući za onima koji bi im tako lako mogli biti dragi i bliski, i zaista više ne znam šta je gore? Promašiti tog Nekog Svog za hiljadu godina i hiljadu kilometara, ili za par decenija i tričavih stotinak kilometara... Prokletstvo... Ili za dva sprata? Dvadeset i koju stepenicu... I za nekoliko crno belih kocaka na podu bolničkog hodnika? - Moram biti kraj nje sve dok se ne probudi..."
Balasevic

Jedan od onih života

"..Umela bi da se rasplače poletevši visoko na čarobnom ćilimu Smeha, i da leđnom tišinom iznenada zamrzne žuborni izvor Brbljanja. Neka Njena Ponoć otkucavala bi kad bih ja pomišljao da bal tek započinje? I Pepeljuga je napravila posao time što nije ostala do kraja, volela je da kaže... Gordi runolist njene Posebnosti cvetao je na vratolomnim liticama Kaprica, veličanstveniji od pristupačnih cvetova taman za onoliko za koliko je Divlje veličanstvenije od Pitomog... Ali... Priznajem da nisam odmah znao da je to Ona... Ne, kako sam mogao znati? Pre je mogla biti Tek Još Jedna U Traganju Za Njom, samo još jedan beli kamenčić neobičnog oblika, prevrnut u plićaku zlatonosne reke... Pričala je o uobičajenim trivijalnostima, o rodbini i prvim putovanjima, ali tamne boje njenog glasa oslikale su čudne slike u mojim mislima, i dogodilo mi se nešto što nikad do tad nije. Po prvi put sam požalio što je nisam video kao sasvim malu, i teško da ću ikad onom besposlenom četrnaestogodišnjem klipanu oprostiti što na svom omiljenom biciklu marke "herkules" nije napravio i krug oko školskog dvorišta u kom su klinke iz prvog-"x" baš tad igrale "i rešeto srce ima"... Kako sam mogao izdržati tolike godine da je ne vidim?"

Balasevic

I niko me, nikad, lepše nije oborio s nogu..

Crni labud


Čim došla je i prošla meni pade na um:
Hej, to je moj par!
I prvi put je vidim, ali poznajem nju,
sasvim lucidna stvar.

Gde je to zivela? Gde se to skrivala?
Što je nisam video pre?
Koga je ljubila, koga je snivala?
Nekakve folere - mrzim ih sve!

Poručuje kampari, mirno povlači dim,
lupka čašom o šank.
Okrenula se karta, sad sam načisto s tim,
ona sad drži bank.

Sva elegantna, tanka i mistična,
da'l pri hodu i dotiče pod.
Sve mi to liči na Pjotra Ilića,
priču o jezeru, o dobru i zlu.

Hajde povedi me, Crni Labude, ja sam slutio da ćeš doći!
Daj, poljubi me i pogubi me, sad sam spreman, sad mogu poći.

Upućuje mi pogled kao dodir na tren,
hej, al' tren jako dug.
Znam, prob'o sam sve i sad sam konačno njen,
ona zatvara krug.

Ona je drukčija, s njom nema šmekanja,
i mnogo bolje nosi moj stil.
To nije putnica za listu čekanja,
čim se spakuje, startuje već.

Hajde povedi me, Crni Labude, ja sam slutio da ces doći!
Daj, poljubi me i pogubi me, sad sam spreman, sad mogu poći.

Trošio sam život kao šećerni štap,
hej, sladak i lep.
I šarao i varao i stvarao bol,
vuk'o vraga za rep.

Ti nosiš račun za sve te zablude,
o tvome vratu vidim svoj krst.
Ja sam te čekao, moj Crni Labude,
jos od ko zna kad, pođimo sad.

Hajde povedi me, Crni labude, ja sam slutio da ćeš doći!
Daj, poljubi me i pogubi me, ja sam spreman, sad mogu poći,
sa tobom.

Daj, dotuci me, Crni Labude, i ne štedi me ove noći.
Hajde, vodi me, oslobodi me, svi to moramo jednom proći,
bar nekad.

Balasevic

I opet On..

"Eto... Godinama sam se ponosio time što moje lice nije izlog mojih emocija, a to mi je izgleda pre pravilo probleme nego što ih je rešavalo? Ne, pile, tebe ću teško prevariti, kad sam "takav" onda sam u stvari prosto pomalo tužan, sećaš se, no, ja to obično prezdravim na nogama, sutra ću već zviždukati niz stepenište... S Tugom jednostavno treba umeti... Tuga je kao starica koja prodaje karanfile po kafanama, samo se uporno moraš praviti da je ne primećuješ pa će se kad tad okrenuti i otići, iako ti se u prvi mah čini da će zauvek cvileti kraj stola... I, pazi... Pokloniš li joj samo mrvicu pažnje neće se smiriti dok ti ne uvali čitavu korpu... I onda si gotov... Jer Tuga nikada ne zaboravlja lica galantnih mušterija... I nikad te više neće zaobići..."

***** Đ.Balašević

..da, strašno je...

"..Slutim da je pri našim susretima (sričući grafite koje su godine našarale po mom licu), i ona ponekad razmišljala o nečujnim i podlim vrtlozima koji nepovratno mute bistre lagune Nekih Očiju Koje Smo Znali, no, ne zameram joj ako je tako. Ja sam se, na primer, već gotovo potpuno privikao na sebe, a opet se neprijatno iznenadim svaki put kad stanem pred ogledalo... Eh... Strašno je kad ostariš, zaista... No, još je strašnije kad ostariš mlad. Kao većina onih koje znam..."

Đ.Balašević