Emancipacija se nekako pretvorila u večitu borbu muškaraca i žena, gde ni jedno ne izlazi iz igre kao pobednik, ali se igra ipak prekida i pre nego se nauči.. Izgleda – ovaj 21. vek i nije ono što se od njega očekivalo..
Izborile smo se mi da „gačemo“, imamo osećaj lažne nadmoći, a kod kuće i dalje peremo, peglamo, čuvamo decu i imamo vremena za bezuslovno ispunjavanje bračnih dužnosti. Ako nas, ne daj Bože, zaboli glava, to se shvata kao napodmuklije odbijanje sexa.
Drage moje, provaljene smo, nema se kud.
Šetam Beogradskim morem – našom prljavom Adom.. Toplota mi otopila zidine i tako ogoljena uživam u Proleću. A svuda okolo čuči gomila naelektrisanih mužjaka u potrazi za ženkom.. Nisam ni znala da još važe ona pravila – što devojka teže pada, više pažnje privlači.. A ja ne uzmičem, nego bežim glavom bez obzira, moleći Boga da moj zakasneli dateguy stigne i izbavi me..
Kad sam ga ugledala, zaboravih i na pristojnost, lepo vaspitanje, malo ženske femkavosti i lažnu stidljivost.. Pri tom preskočim i to što sam do pre par minuta bila besna na svog «princa» - bacih mu se u zagrljaj, do neba zahvalna na njegovoj prisutnosti..
Toliko o Emancipaciji..
Ipak nama treba muškarčina, sa lepim manirima, bogatim rečnikom, nežnim pristupom i konstantnom potrebom da nam dokazuju svoju bezgraničnu ljubav.. Da nas istovremeno paze i maze i da nas raspomamljeno bacaju na krevet, pod, sto i da nas uzimaju tako nejake i strašću ophrvane.. Da nam obezbede dobru budućnost, ali da ne budu novopečena buržoazija i da nas puste da uspemo u svojoj karijeri.. Želimo nekoga sa buketom ruža ispred bolnice, dok iznosimo dete i istog tog muškarca koji prihvata deo obaveza dok smo ranjivi.. Možemo mi i dalje da kuvamo ručkove, peremo, peglamo, čuvamo decu.. Ali treba nam neko da zaista, istinski uživa u tome.. I ceni naš trud.. Tražimo li mnogo?
Posle recite da žene ne znaju šta žele!! Znaju, samo što se to ne može naći.. Ne treba gubiti vreme na razmišljanje o pravom..
Pametniji svakako tvrde da je dovoljan malo umešniji manipulator slatkorečiv i oštrog pogleda i pale smo k'o zrele kruške.. Problem je samo što kasno shvatimo da nikome i nije bio cilj da nas sa zemlje pokupi i ponese sa sobom.. Tu nastaje naš problem.. U gorem slučaju završimo kao ogrisci u tuđim kantama za đubre..
4 comments:
Žene uglavnom žele ono što ne postoji, a to je savršen muškarac. Po nekoj univerzalnoj definiciji to je muškarac koji je dobro situiran, odvaja puno vremena za emocije i izlive nežnosti, privržen, veran, sposoban, snalažljiv, smiren, duhovit, šarmantan, lep, oslobođen poroka kao što su kompjuteri, cigarete, alkohol, žene i kafane, društvo... itd.. Nažalost, sve te stvari su obrnuto proporcijalne, što znači sledeće: što je muškarac bogatiji, lepši, duhovitiji, šarmantniji... to su manje šanse da bude veran, privržen i emotivan. Što više vremena odvaja za emocije i izlive nežnosti, to su manje šanse da izgradi karijeru i bude bogat, ili barem dobro situiran (šta god to značilo). Što ima manje poroka ili "poroka", to su veće šanse da da bude nervozan (svakom čoveku treba neki ventil), a manje emotivan, šarmantan, duhovit... itd. Dakle, što je muškarac bliži savršenstvu po jednoj grupi osobina, to je bliži dnu po nekim drugim... I to je praktično aksiom.
Da, moguće je da si u pravu.. Ipak se nadam da tamo negde u svemiru postoji neko ko će biti toliko zaslepljen mojim očima da neće ni videti svoje savršenstvo.. Takođe, nadam se da neće videti ni moje mane, ili će ih bar prihvatiti s ljubavlju..
Jednom mi je neko rekao: "Niko nije savršen, a svi smo mi, ipak, savršeni nekome..."
Divna rečenica, zar ne misliš?
Lepa misao. Isto tako je više nego lepo iskreno zavoleti nekog u celosti, sa svim vrlinama i mana. Ali tu vreba slepa ljubav svojom podmukločću. Često se gubi dodir sa realnošću. Pokušaj da gledaš, a da budeš zaslepljena.
Plašim se da budem zaslepljen. A u tom slučaju, preostaje mi kompromis. Još uvek biram isti.
U prvom komentaru sam dao opšti stav, a ovo je lični. Da pišemo na istim talasnim dužinama :)
Nisam sigurna da znam na koji kompromis misliš!
Celog života čekam da kompromis prestane da postoji, u bilo kom obliku, u mom životu. Ne zato što smatram da moja reč treba da bude poslednja, naprotiv, želim da toliko volim nekoga da mi to ne bude bitno.
Optužuju me da živim u bajci, ali zar nije upravo to lepota ovog življenja - tražiti svoju bajku..
Ne znam, možda baš ja grešim u celoj ovoj borbi protiv ustaljenosti i mase koja misli jednom glavom. Zaista više ne znam.. Može biti da su u pravu..
Ali ja i dalje živim za svoju bajku..
P.S. Drago mi je što želiš da budemo na istim talasnim dužinama.. Ne znam kako treba da izgleda BLOG, kao ni forma komentara.. Ali ovo je moj BLOG, pretpostavljam da onda imam pravo da budem opuštena u svojim mislima.. :-) Slobodan si da biraš svoju formu..
Post a Comment