Ne znam zašto, zaista ne znam.. Jednostavno, dođe i drži me i ne pušta. Usadi mi osećaj usamljenosti, neostvarenosti.. Pun kovčeg lošeg mi se prospe po glavi i tišti me. Da se ne znam, rekla bih da sam čudak.. Ali ne, samo nesigurnost uzima danak godinama.. I ne znam kako da se branim..
Svaka reč se useca i odzvanja loše. I kiša mi natapa kosu, kožu i peče.. A ti, imaš li strpljenja da čekaš, da paziš, da me vodiš prerijama ljubavi do spokoja?
Ma, ne ide to tako.. Teško je sa mnom kao s avgustovskim suncem. Ni da ga ne vidiš, ni da stojiš pod njim. A kad ga nema, sve posivi i smrači se i preteće se nadviju oblaci nad gradom noseći kišu tešku, letnju. Pa, obraduješ se kad se ponovo pojavi, zagreje te, okupa te veselim zracima.
A onda dolaze noći.. Terasa.. Crni liveni svećnjak i mala žuta sveća.. Mlatim nogama kroz vazduh i lajem na zvezde.. Šćućurena, kroz prste posmatram Mesec i pišem mu najlepše stihove, pa ih prosledim Tebi, dragi. Prigrlim kolena i navučem svoju spavaćicu preko njih. Maštam o zemlji Nedođiji i sirenama što pesmom teraju lišće da se meškolji i plodove da padaju u ruke nestašnim dečacima.
I trebam te.. Trebam ruke da me prigrle i šuškavim glasom usne da mi na uho šapnu bajku o ljubavi. Ali, sama.. čežnjivo ostajem da sedim na već hladnom betonu i dopuštam Mesecu da mi obnažena ramena ljubi i miluje svojim zracima. Milioni tragova i šupljina i ćoškova kriju sene i tajne.. A ja sam sama..
Dozvoljavam sebi da, okupana tugom, dozovem zaleđenu suzu sa dalekih Himalaja i prepustim se lađi što tone. Ali ja drugačije ne znam živeti..
Upoznaj me.. Sačuvaj me.. Ušuškaj me u noći poput ove.. Ili me lagano pusti da odem.. pre no što ti odeš od mene.
A ja umem i tako divno da se smejem. Da pravim grimase vredne život jedan. Šuškavo da šapućem gluposti i da se ne stidim bubica koje pomahnitalo prevrću očima. I vezem svilene snove po tvojoj stvarnosti. Rušim zidove, pa dižem bedeme.. I svakako se lepo mogu maziti tvojim dlanom.. I mogu provući glavu između tvoje ruke i kolena i čekati, da me pomiluješ..
I neskromno se hvalim, poput nesigurnog dečaka pred drugarima, i crvenim pred tvojim pogledom, šašavo.
Kad leptirići u stomaku me nose.. mogla bih do neba uzleteti, pa se sjuriti do tvoga prozora.. I tako sve dok ne utonem u san... nadajući se da ćeš me nežno probuditi.
Svaka reč se useca i odzvanja loše. I kiša mi natapa kosu, kožu i peče.. A ti, imaš li strpljenja da čekaš, da paziš, da me vodiš prerijama ljubavi do spokoja?
Ma, ne ide to tako.. Teško je sa mnom kao s avgustovskim suncem. Ni da ga ne vidiš, ni da stojiš pod njim. A kad ga nema, sve posivi i smrači se i preteće se nadviju oblaci nad gradom noseći kišu tešku, letnju. Pa, obraduješ se kad se ponovo pojavi, zagreje te, okupa te veselim zracima.
A onda dolaze noći.. Terasa.. Crni liveni svećnjak i mala žuta sveća.. Mlatim nogama kroz vazduh i lajem na zvezde.. Šćućurena, kroz prste posmatram Mesec i pišem mu najlepše stihove, pa ih prosledim Tebi, dragi. Prigrlim kolena i navučem svoju spavaćicu preko njih. Maštam o zemlji Nedođiji i sirenama što pesmom teraju lišće da se meškolji i plodove da padaju u ruke nestašnim dečacima.
I trebam te.. Trebam ruke da me prigrle i šuškavim glasom usne da mi na uho šapnu bajku o ljubavi. Ali, sama.. čežnjivo ostajem da sedim na već hladnom betonu i dopuštam Mesecu da mi obnažena ramena ljubi i miluje svojim zracima. Milioni tragova i šupljina i ćoškova kriju sene i tajne.. A ja sam sama..
Dozvoljavam sebi da, okupana tugom, dozovem zaleđenu suzu sa dalekih Himalaja i prepustim se lađi što tone. Ali ja drugačije ne znam živeti..
Upoznaj me.. Sačuvaj me.. Ušuškaj me u noći poput ove.. Ili me lagano pusti da odem.. pre no što ti odeš od mene.
A ja umem i tako divno da se smejem. Da pravim grimase vredne život jedan. Šuškavo da šapućem gluposti i da se ne stidim bubica koje pomahnitalo prevrću očima. I vezem svilene snove po tvojoj stvarnosti. Rušim zidove, pa dižem bedeme.. I svakako se lepo mogu maziti tvojim dlanom.. I mogu provući glavu između tvoje ruke i kolena i čekati, da me pomiluješ..
I neskromno se hvalim, poput nesigurnog dečaka pred drugarima, i crvenim pred tvojim pogledom, šašavo.
Kad leptirići u stomaku me nose.. mogla bih do neba uzleteti, pa se sjuriti do tvoga prozora.. I tako sve dok ne utonem u san... nadajući se da ćeš me nežno probuditi.
No comments:
Post a Comment