da..

*
Te jeseni je u mojoj ušećerenoj krvi
zaspalo Ciganče modrozelenih očiju
i dve ranjene srne iz neke daleke basne.
Sećas se... bio sam kočijaš
zaljubljen u svoju kočiju
i u svetlost naše zvezde koja polako gasne...

Suton... iz mene izlaze klovnovi ulicom koja ne postoji
i hiljade svitaca donose sveće
našem nerođenom sinu.
Oprosti...
Na nebu je uštap i moja se senka boji
trubadura koji glavom razbija mandolinu...

Sad... nemam ništa sem rima,
a i njih bi najradije da vratim
nekoj dalekoj zvezdi sa koje sam sišao sanjiv.
Neću ti reći hvala, a neću ni da ti platim
jer Ti si najveći krivac što sam nežan i ranjiv...
*
Miladin Berić