...

“Zategla je bosa stopala, lomeći prste. Ježila se, prijatno, od strujanja krvi posle takvih vežbi. Lomila bi i prste na rukama, da se nije igrala u brašnu. Crtkala je male zvezdice i cvetiće. ¨Vidiš.. Ovde..¨, pokazala je prstom na udubljenje koje je napravila, ¨..Ovde ću živeti. To je jedno malo ostrvo koje ću nazvati ¨Ostrvo čempresa¨ i napraviću kućicu malo dalje od obale, da me ne odnese razjarena plima kad se zaleti od pučine sa željom da smrvi komadić zemlje što je golica i cepa. I neću biti sama, znaš.. Ako budeš hteo da pođeš sa mnom..¨, zaćutala je plašeći se odgovora. Krišom, iskosa, potražila je njegov pogled.”

Odlomak - KAD BI SAMO ĆUTALI – Jelena Simonović