Mali Stranac na tvojoj strani...

Sedim na ovoj mojoj obično običnoj stolici i zamišljam tvoje korake na pesku.. I usnula stabla koja se naziru na putu, tamo nekom, koje gledaš, a preskačeš pogledom.

Moja duša pušta korenje u tvojim grudima? Možda si samo uspeo da mi ukradeš pupoljak neki dok sam ti nesmotreno otvorila dušu, ali ne smeta .. Gde ima pupoljka, tu ima uslova..

A glas moj baršunasti, bojen nijansama zlatnim ovog popodneva, mogao bi slušati dugo, ali.. da li bi ga čuo?! Ili bi samo ritam odjeka titrao na tvojoj trepavici u pokušaju da razaznaš, da prepoznaš sagovornicu.

Ko sam JA?

Ja sam niko i Ja sam sve!! Običan sunčev zrak sto ti se uvuče u sobu i spusti niz kosu, preko lica, usana.. Da zadrhte kapci.. I ja sam mesečina, sto stazu ti nemo pokazuje, sto puna zaveta moli svako veče da otvoriš prozor i pustiš da te mirnog uznemiri.

Reka koja teče i brzacima ruši čamce po njoj što plove - izazova radi, a opet u more se pretvori kad na toplo korito naiđe, meko i široko, razumevanja puno za njene struje..

Pitam se.. Kakve tragove na tom pesku ostavljaš? I znaš li da.. Svaka dubina brazde koju zapaziš, u koju sam upala i obeležila.. mekoćom svojom me je pokretala i gurala napred.. tu blizu... A tako daleko, miljama, kilometrima.. Gde sat istovetno okreće ručice svoje, ali vreme drugo pokazuje.. I nije grad naš drugačiji.. Sunce je nama isto, ali nam u isto vreme ne dolazi.. Kiše su isto vlažne, a snegovi isto beli.. Vetar očaravajuće nadmen i uobražen, a tako nežan i erotičan, dok mi kose pramen sa oka pomera.. Lišće zeleno, drhtavo, a jako.. Čeka dlan moj, u jesen, da ga zadrži kad počne da pada..

Gorčine je oko puno, ali osmeh mi se nije skrio u zapuštenom parku... Iako sedefnih riba odavno tamo nema. Kapije škripave, puzavicom obrasle.. niko ne otvara.. Ne što neće, ne može.. Zabranila duša pristup onima koji pogled za gledanje nemaju.. Prazne reči beže na stepeniku očekivanja.. mene? ili onog ko dolazi..

Ja sam pesnik u oblacima i ovu zemlju samo posmatram, ne dodirujem i zato svoj život ne mogu tek tako da opišem.. Daj mi poređenje za gorčinu.. Kakvo god da je.. biće dobro i tačno.. Ne možes pogrešiti..

A svaki dodir vode.. i šamar uznemirenog talasa doživi kao moj smeh.. Kad bor u šumi zacvili.. moj jecaj goru prelama.. I to sam JA... Ne možeš pogrešiti..

Ja sam jedna, ona koja liže omot istopljene čokolade i pritom se osmehuje svima koji je s podsmehom posmatraju.. I ona što redovno kupuje sladoled sa igračkom zbog iznenađenja..

Ja sam ona mala sova, pod prozorom što na drvetu stoji i čeka da se svetla pogase pa da usnulog posmatrača posmatra.. I isto toliko sam i onaj mišić štetočina za koga lepak pod ormar stavljaš, a kad ga vidiš kako trči po sobi, zastane i pogleda te.. ti potrčiš da lepak izbaciš i moliš Boga da si prvi stigao!! I ona veverica, što ti u kuću ulazi, ali pobegne svaki put kad te ugleda.. A ti se trudiš ili se ne trudiš da je navedeš da ti do dlana dođe i sa njega komadić nade ukrade.. Sve sam to ja!!

I ta peščana zrna pod stopalom.. i sva ona peščana zrna koja se bežeći od vetra razlete, pa se nekad za rub nogavice zalepe.. a nekad ti u oko upadne, da zasuzi..

Dragi, radoznali Toi, sve sam JA.. Gde god pogled da usmeriš, bar ćeš me u senci senke pronaći.. I znaćeš.. Da sam JA!