.. Dan što prolazi..

Moja želja je bila da doživim kroz tebe sve nedosanjane snove.
Noć je kriva što se uzburkala krv i divlji pastuv juri prerijama čežnje.

Možda te ne prepoznah, ali te videh i naslutih časove plavičastih želja. Stavih te, nesvesno, u okvire mojih ispričanih i neispičanih priča – kao inspiraciju i kao dugo čekanog putnika kog sam nemo dozivala godinama.

Ne znaš koliko jastuka je tešilo uplakane oči. Koliko leptirovih krila je posečeno razočaranim zorama.
Na usnama je dugo, dugo lebdela molitva da pronađem lik samo meni znanog saputnika za snove.

Ne krivi me što sam rastužena tonovima gitare, svesna da je neprikladno nuditi savršenstvo stvoreno rečima sanjara. Ne zameraj, svakako zaboli kad PONUDIŠ VEČNOST, a olako je odbiju..

Evo, povlačim dlanove na svoje grudi.. I krijem dah u ružičastoj izmaglici.. Navlačim zastore na promrzle oči i lebdim beskrajnim prostorima svoje tuge..

Nije to neka tuga. Ona zbog koje plačeš, usamljen, na kraju sveta.
Ne, to je ONA – što te vuče i zavlači i navlači ti se na pogled i menja crte lica.. Eto, samo da primete one gorapadne beštije – da ti se osmeh zagasio. Ali to je ona najgora.. Što crta note po opustelim cestama i piše stihove olinjalim zvezdama.. I hapsi Mesec umornim suzama. Diktira brezama drhtave strahove.

I trči krnjavom kaldrmom da zvoni kroz noć – još dugo..

Nije ovo od onih dana kad zameraš, kad se ljutiš ili grčevito žmuriš.. Ovo je jedan od dana kad tražiš osamljeni brežuljak da na njemu odmoriš dušu..

Dan koji prolazi..

Postoji još toliko različitih reči da kažem sve što prećutkujem, a meni baš svaka zapela u grlu.

*Jelena Simonović*